КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ

Asocijacija logo

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ

Са прогоном Срба из Српске Крајине и Хрватске током рата 1991 - 1995, а посебно у војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ у мају и августу 1995. године, дошло је и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови миленијског присуства Срба на тим просторима.[1] Нажалост у Србији није постојало расположење да се покрене домаћа и свјетска јавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. Гласови ријетких појединаца били су недовољни да се то постигне. У протеклом периоду духовна баштина није пописана нити законски заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. С тим више када се имају у виду велика разарања која је она претрпјела у периоду од 1941. до 1945. и затим, у периоду социјалистичке власти послије рата, а посебно у посљедњим крвавим сукобима. Све ово упућује да се питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање Србије јер ће се тај проблем појавити у свим будућим дипломатским преговорима.

Страдање споменика српске културе

Српска духовна баштина без обзира у којој се држави налази, припада нераскидивој цјелини националне културе. Најпотпунији преглед страдања вјерских објеката у Хрватској дао је управник Музеја Српске православне цркве у Београду Слободан Милеуснић.[2] Осим страдања вјерских дошло је и до разарања и девастације и на профаним објектима. Најбољи примјер за то су уништени Двори Стојана Јанковића у Исламу Грчком. Уз дворе који су били добар примјер комбинације ладањске и фортификацијске архитектуре налазила се и црква Светог Георгија, која је служила и као породични маузолеј. У рату, посебно за вријеме хрватске агресије на Равне Котаре и Масленицу 22. јануара 1993. године, страдао је читав комплекс са црквом, али је срећом, прије агресије, из двора измјештен сав иконописни материјал, архива, библиотека, слике, намјештај и други предмети који су припадали Јанковићима и њиховим насљедницима Десницама. [3]

Рушење црквених и других објеката српске провенијенције није престало са изгоном Срба из Хрватске него је и послије настављено. Тако је црква Свете Недеље у Карину минирана и до темеља срушена[4], демолирана српска црква у Обровцу, на Саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица... Дуга је листа учињеног бешчашћа на овим објектима и оно се нажалост наставља и данас (Дрниш, Шибеник, Кистање и др.). Са овим се жели уништити аутентична свједочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације. У протеклом периоду систематски је уништено око 3 000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свијет, који је нажалост остао индиферентан. Умјесто казне главни креатор такве рушилачке политике хрватски предсједник Фрањо Туђман, одликован је као антифашиста орденом Жукова од руског предсједника Бориса Јелцина, што је наишло на оштро реаговање избјеглих и прогнаних Срба.[5] За све вријеме УНЕСКО и друге међународне организације нису показале довољну бригу у заштити споменика српске културе. Политика двојних стандарда постала је њихова тужна реалност у којој стављају срамну тачку на континуирано уништавање српског историјског насљеђа.[6]

Осим непокретних споменика страдало је и покретно културно благо. Поред драгоцјених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дјела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX вијека. Процијењује се да је заувијек нестало преко 7 000 икона. То је умјетнички и духовни геноцид који би тешко могао поднијети и неки јачи и бројнији народ. Оштећен је највећи дио материјала који је припадао Српској православној цркви а који јој је враћен 1985. године и похрањен у ризницама Далматинске, Горњокарловачке, Загребачко-љубљанске и Славонске епархије. У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу коју је основао још Арсеније III Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке, било је 112 србуља. Ови се рукописи и књиге и сада растурају и продају на црном тржишту. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена је и ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вриједне иконе и други литургијски и умјетнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.

Многе српске светиње уништене су и изван ратних дејстава. Посебно је за осуду уништење споменичког насљеђа које због своје архитектонске и умјетничке вриједности припада највишој категорији. Тако су у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници (Западна Славонија), као и црква брвнара у мјесту Бузета код Глине, све из XVIII вијека, а биле су под заштитом УНЕСКО.

Почетком рата формиран је у Београду Кризни штаб који је имао задатак да из кризних подручја измјести поједине предмете или комплетне ризнице. Све што је учињено изузетно је мало с обзиром на богаство тог духовног и културног насљеђа српске прошлости на територијама бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине. Најпотпуније је сачувана ризница манастира Крке и још неке умјетничке цјелине из Бенковца и Западне Славоније. Преузето је нешто и из манастира Драговића и Крупе.

Да би се скренула пажња јавности на страдање споменика културе, при Удружењу Срба из Хрватске формиран је Одбор за културно насљеђе. Одбор је заједно са Српским културним друштвом „Зора“ у протеклом периоду покренуо низ активности јер је тешко остати равнодушан према скрнављењу, потирању и непримјереном одржавању духовног насљеђа, затим других споменика културе и гробаља у српским селима, насељима и градовима.[7] Одбор је подузео одређене активности око санације цркве Светог Георгија у Српским Моравицама и на санацији других храмова гдје су се Срби вратили у Хрватску. Повратници желе да се обнове њихове порушене светиње како би наставили живот достојан човјека и у хришћанској слободи и толеранцији, европској култури и цивилизацији.

Дошло је до формирања мјешовите Комисије Министарства културе Србије и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага које је за вријеме протеклог рата донесено у Србију. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провенијенције која је током рата или касније на волшебан начин нестала у Хрватској. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденција и регистрација како непокретне тако и покретне културне грађе на подручју Хрватске. Културна добра из Вуковара која су усљед ратних сукоба била привремено измјештена у установе културе у Новом Саду, враћена су тамо гдје су се налазила до почетка ратног сукоба.

Поред свих обећања хрватске владе и њених актуелних политичара, посљедњих година учестали су изнова напади на вјерске објекте Српске православне цркве. Посебно су угрожене цркве у Равним Котарима, затим на подручју Врлике и Цетине. Зато се чини апсурдним захтјев хрватске владе да се врате иконе и други богослужбени предмети који су пренесени у Србију, јер представљају „хрватско културно благо“. Ако нису у ситуацији да открију починиоце досадашњих насртаја на црквене објекте, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка. Било би далеко умјесније поставити питање шта је са оним дијелом културног благе које је послије прогона Срба остало у Хрватској, и сада му се губи сваки траг. У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтјеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност за њих. Тим више јер иконе нису само умјетничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најприје СПЦ, а онда и српски народ.

Трачак наде у посљедње вријеме представља отварење Музеја митрополије Загребачко-љубљанске у Загребу. Зграда митрополије у Загребу, у којој је – поред резиденције митрополита – био смјештен и Црквени музеј као и библиотека, минирана је ноћу 11. априла 1992. године. Изузетно вредни музејски експонати су оштећени или дијелом уништени. Објекат је обновљен и изнова припремљен за музеј. Изложене драгоцјености истовремено показују континуитет српског присуства на овим просторима и историјску вертикалу од XIII до XVIII вијека.[8]

ИЗЛОЖБЕНА ДЈЕЛАТНОСТ

Да би се културна јавност упознала са „остацима остатака“ („reliquia reliqiarum“) културне баштине прогнаног српског народа из Хрватске у протеклом периоду организовано је више изложби са разном тематиком.

Иконопис Книнске Крајине

Највећи број икона које су пренесене у Србију налазило се у стању тешке угрожености. Био је неопходан конзерваторско-рестаураторски захват како би им се продужио вијек трајања. Након тога услиједила је стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби. Овај посао преузео је на себе Народни музеј Србије који је приредио четири изложбе: „Иконопис Далматинске крајине“, 1992, „Умјетничка баштина Срба у Западној Славонији“, 1993, „Иконопис Книнске крајине 1“, 1995, и „Иконопис Книнске крајине 2“, 1997.[9] Преко ових изложби стручна и шира јавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим дијелом српске културне баштине. У тај посао од изузетног националног интереса биле су укључене и крајишке културне институције, а свој пуни допринос дао је и Завичајни клуб „Книнска крајина“ из Београда.

Касније се у организацију изложби укључује и Српско културно друштво „Зора“ које је послије егзодуса наставило да дјелује у оквиру Удружења Срба из Хрватске. Тако је изложба икона стигла у слиједеће градове: Приштина, Нови Сад, Сремска Митровица, Шид, Крагујевац, Крушевац, Врњачка Бања, Добој, Бијељина, Приједор и Бања Лука.[10] Изложба је дала свој допринос у обједињавању српског духовног простора и била је организована уз благослов Епископа далматинског Лонгина који је написао: „Љепота ових наших икона сигурно говори о доброти душе и племенитости карактера Срба православне Далмације, који су се пред њима вјековима молили. Оне такође свједоче да српски народ са тих простора има укус за вјечне и узвишене вриједности, и да није уљез на тим просторима него је стољећима био свој на своме. Попут наших славних предака, само је пред Богом понизан, а пред свима другима усправан и достојанствен“.[11] Иако је иконама мјесто у цркви као светим сликама, јер оне нису музејски експонати, у тим тешким данима међу избјеглим Србима носиле су утјеху и смирај и снажиле вјеру и наду у повратак.

Ризница српске православне цркве у Сремским Карловцима

Донесено културно благо у Србију било је смјештено на више мјеста и дијелило је не само симболично него и стварно судбину са народом коме је припадало. Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске подузело је низ активности да се ово културно благо коначно смјести на сигурно мјесто. Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима формирана је Карловачка ризница која је постала дио српске културе и европске цивилизације. Ризница је отворена (1998. године) у присуству Његове Светости патријарха српског г. Павла и свих архијереја Српске православне цркве у вријеме када је српски народ обиљежавао 150 година од историјске Мајске скупштине (1848), а за јавност је отворена (1999) приликом обиљежавања 300 – годишњице Карловачког мира.[12]

Изложене иконе, као и остали литургијски и умјетнички предмети, углавном потичу из цркава и манастира са подручја Хрватске, односно из епархија: Далматинске, Славонске, Осјечкопољске и барањске и дијелом из Сремске. Ове црквене драгоцјености су прије излагања стручно заштићене у Републичком заводу за заштиту споменика културе, Народном музеју (Београд), Покрајинском заводу за заштиту споменика културе и Галерији Матице српске (Нови Сад). Одабир нимало случајно није пао баш на Сремске Карловце и репрезентативну зграду Патријаршијског двора. Отварајући црквену ризницу његово преосвештенство епископ сремски Василије подсјетио је да постоје многа питања и недоумице које се јављају у 2000. години хришћанства. „Питамо се, после свега што нам се догодило на крају другог миленијума, да ли је српски народ праведник или грешник. Да ли смо ми данас исти онај народ који је градио неколико хиљада цркава и манастира и у њима иконописао најлепше иконе и фреске, непревазиђене лепоте, којима се диви цео културни свет“.[13]

У овом црквеном музеју Патријаршијског двора, међу неколико стотина експоната изложени су и дијелови иконостаса из цркве Светог Николаја у Вуковару, капеле Успења Богородице и архиђакона Стефана у Даљу, иконостаси из двију цркава Светог Георгија у Лисичинама код Подравске Слатине и Великих Бастаја код Дарувара, као и изузетно вриједна колекција портрета са ликовима знаменитих српских патријарха, митрополита и епископа. У Ризници такође се налази Београдско четверојеванђеље и Октоих Божидара Вуковића из XVI вијека. У витринама су изложени предмети црквеног мобилијара који највећим дијелом потичу из Сремске епархије.

Ризница је стално отворена и добро посјећена. Посебну вриједност ове изложбе представља богато опремљени каталог.[14]

Изложба радова Умјетничког братства манастира Крка

На иницијативу Српског културног друштва „Зора“ из Книна 1990. године почела је са радом прва ликовна колонија манастира Крка. Колонија је била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умјетника који ће боравити у манастиру Крка и околним мјестима и оставити дјела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историјским и културним насљеђем овог краја. Већ по завршетку рада прве колоније, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“у Београду, била организована изложба радова учесника. Тако су настала дјела трајне умјетничке вриједности. Наредних година у рад колоније осим сликара, укључили су се вајари и конзерватори који су тако дали свој прилог манастирској ризници.[15] Прије „Олује“ ради организовања изложбе у Бијељини, Бања Луци, Приједору и Санском Мосту већина радова била је измјештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.[16] Сама колонија постала је традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса у августу 1995. године.[17]

Даљња судбина ове збирке пратила је судбину избјеглог народа. Осуђена на бескућништво и лутање изложба је захваљујући пријатељима пронашла пут до многих галерија у Србији и Републици Српској и дала свој скромни допринос уједињењу српског духовног простора. Да би доживљај био потпун у неким срединама радови су били излагани уз документе изложбе „ 13. вијекова историје Срба на простору Славоније, Далмације и Хрватске“. Изложба је била представљена публици у мјестима: Вишеград, Београд, Јагодина, Ћуприја, Приштина, Призрен, Рашка, Зрењанин, Кикинда, Банатско Карађорђево, Александрово, Сечањ, Требиње, Горњи Милановац, Бачка Топола, Лазаревац, Стара Пазова, Рума, Инђија, Уб, Гроцка, Калуђерица и Земун.[18]

Изложба српских сликара који су поклонима својих дјела симболично захвалили на гостопримству манастиру Крка остаје као сведочанство тешког времена страдања нашег народа за опстанак на својој земљи. Све је урађено и настало у манастиру Крка на извору наше духовности, са жељом да се сачува прошлост од заборава. Око педесетак умjетника оставило је дjела посебног значаја која уз то носе и посебан печат настанка. Она покрива генерацијски распон од најмлађих аутора, чији се стваралачки путеви тек уобличавају, преко генерације која је већ сазрела и уврстила се у најизраженије токове нашег савременог ликовног стваралаштва, до оних најстаријих без чијег се дjела не може замислити ни историјска ни савременa ситуацијa умjетности код Срба. Неки од умjетника нису више међу живима али умjесто њих у манастир вратиће се њихова дјела. Збирка је својеврсан пресjек кроз савремену ликовну уметност простора на коме живе Срби и има све елементе једне галеријске вредносне цjелине. Сви ови радови одишу духом нашег времена, без обзира да ли се ради о предjелу, мртвој природи, споменику културе, акту или портрету. Ова дjела свjедоче о свом времену, о духовним немирима, о љепоти доживљаја свијета али и одређеном неспокојству и немоћи да се духом и стваралаштвом надвиси надошла мржња. Има у овим радовима трајне вјере у љепоту али и жудње за истином без које нема умјетности.

Присутна је широка лепеза интересовања умjетника: њихова истраживања крећу се у распону од класичних реалистичких принципа до оних који више теже чистом ликовном језику или самој сликарској или скулпторској материји. Зато је њихова отвореност и садржајно-стилско богаство нашло пут до гледалаца којима је и намиjењена.

У посљедњих десет година ова збирка радова Умјетничког братства манастира Крка обишла је тако више градова по Србији и Републици Српској и помогла избјеглим Крајишницима да сачувају вјеру и оснаже наду у повратак. За све ово вријеме бесмртни дух Немањића из Крке, Кистања, Буковице и читаве Крајине лебдио је над свим оним мјестима које је изложба посјетила враћајући Божје дарове, вјеру, наду и љубав, без којих нема опстанка и будућности.

Чини се да је коначно дошло вријеме да се збирка безбједно врати тамо гдје је и настала и изнова започне са новим животом. Ово је жеља владике далматинског Фотија и Срба повратника који су се вратили у посљедње вријеме на своја огњишта. Обезбијеђен је галеријски простор и стоврени сви остали услови за њен повратак. Овај културни садржај у древном манастиру посјетиће сваке године више десетака хиљада вјерника и туриста који у све већем броју посјећују овај далматински манастир. Српско културно друштво „Зора“ поново ће уложити напор да оживи рад Умјетничког братства и да манастир Крка изнова постане стјециште умјетника са свих српских простора.

Изложбе докумената и етнографске грађе

У организацији Свјетске српске заједнице одржана је у Сремским Карловцима 6. и 7. јуна 1997. године Конференције “Срби у Хрватској”. Уз ову конференцију приређена је и изложба под називом „13 вјекова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској (трагом докумената).[19] Ова изложба докумената представљала је циклус одабране објављене и необјављене архивске грађе заједно са картографским материјалом. Главни циљ изложене архивске грађе био је да обухвати оне догађаје у Далмацији, Славонији и Хрватској и вијести о њима које дају суштинске податке о Србима, њиховом броју, вјери, духовности и трајању кроз историју. Изложба је имала задатак да упозна јавност у Србији и Републици Српској, као и међународну заједницу са тринаeстoвјековним трајањем Срба на овим просторима. Уз документе на изложби су кориштене и географске карте настале пре или послије настанка архивске грађе а радили су их венецијански, аустријски, мађарски, француски и енглески географи на основу добијених података са терена. На овим картама видљиво је да су простори Далмације, Славоније и Хрватске, који су издвојени граничним ознакама настањени Расцијанима и Морлацима односно Србима. Изложба са каталогом била је антологија свједочанстава о тринаeстoвјековном животу и трајању Срба на просторима који им се оспоравају и са којих су за вријеме протеклог рата насилно протјерани. Изложена грађа јасно је потврдила да су Срби аутохтон народ и да је њихова улога на овим просторима увијек била значајна.

На иницијативу Удружења Срба из Хрватске, ради упознавања наше и шире јавности са традиционалном баштином, а у функцији његовања и чувања културног и националног идентитета Срба прогнаних са својих вјековних станишта, у Етнографском музеју приређена је изложба “Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској”.[20] Изложени етнограгски материјал из XIX и XX вијека освијетлио је привредне одлике, развој културе становања, карактеристике текстилне радиности и одијевања, као и нека изразита друштвена и духовна обиљежја. Материјал који су сачували и донијели са собом Срби из Крајине и Хрватске уз онај који се од раније налазио у фундусу Етнографског музеја био је потврда да они нису заборавили своју родну груду, огњишта и коријење. На основу доступних експоната материјалне културе, и то у тренутку када се може говорити само о „остацима остатака“ нечега што је некада био живот милионске популације, сада сведен на разбаштињене избјеглице, исцрпно су рашчитани, протумачени, и аналитички представљени по регионима. Посебна вриједност изложбе био је каталог у форми монографије са прилозима из археологије, историје, народног усменог стваралаштва, прегледом страдалих црквених објеката и др.[21] Документоване чињенице непобитно потврђују више од тринаест вјекова постојања Срба на свом етничком простору у границама данашње Хрватске.

Од осталих пројеката издвајамо изложбу „Остаци културне баштине Срба из Крајине и Хрватске“ која је у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе“ била приређена у Конаку кнегиње Љубице, од Спасовдана до Видовдана 2000. године. Циљ је био да овом изложбом остваримо комуникацију са јавношћу и презентујемо „reliquie reliqiarum“ културне баштине Срба из Хрватске.

На изложби „Сјећање на завичај“ у Етнографском музеју у Београду која отворена 7. 11. 2000. године представљене су разгледнице старог Книна и околине из колекције Предрага Вукадина.[22] У оквиру пројекта „Дани људских страдања“ у Етнографском музеју у Београду 27. 11. 2001. године била је приређена изложба фотографија с потресним призорима злочина над Србима у Хрватској.[23]

Основни задатак за све ово вријеме био је да се домаћа и свјетска јавност и на овај начин непосредно упозна са историјским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ имају право да суверено одлучују о својој судбини. Ова проблематика била је тема и на више научних скупова који су одржани од времена прогона Срба из Хрватске, а иницијатор је било Удружење Срба из Хрватске.[24] Посљедњи прилог у трагању за истином представљају радови са Округлог стола који је одржан 26. октобра 2004. у Београду.[25] У расправи су размотрени различити аспекти грађанског рата у Хрватској – историјски, геополитички, правни, културолошки и други. И ова расправа је доказала да ни Србија ни Савезна Република Југославија нису извршиле агресију на Хрватску, а Срби из Хрватске као конститутиван народ су имали право да одлучују о својој судбини. Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990. године, а чији су коријени још из XIX вијека, главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота савремене Европе и свијета, због тога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире у региону.

ЛИКОВНЕ ИЗЛОЖБЕ

Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске са посебном пажњом приступили су реализацији више изложбених пројеката. Уз изложбе самосталних умјетника поријеклом из Крајине и Хрватске, изнова се наставило са окупљањем умјетника тако да је Кнински ликовни салон убрзо прерастао у Крајишки ликовни салон.

Крајишки ликовни салон

У Книну до егзодуса 1995. године, традиционално се одржано Кнински ликовни салон. Била је то годишња смотра не само умјетника са подручја Книна, него и других дијелова Далмације одакле су долазили ликовни умјетници и излагали као гости.[26] Посљедњи Кнински салон, тринаести по реду, организован је у част Видовдана, јула 1995. године. Тада су осим умјетника из Крајине учествовали и гости из Београда.[27]

Први (четрнаести у континуитету) Салон је изнова организован у Београду у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе“ у галерији Студентси град у Новом Београду.[28] Сваки наредни салон био је са већим бројем учесника и бољом умјетничком квалитетом. На њима су наставили да излажу умјетници који су рођењем, поријеклом или дјеловањем везани за шири простор Крајине и Републике Хрватске. Истовремено је салон нудио преглед једногодишње умјетничке сцене, како у самој престоници, тако и изван ње. Посебну вриједност имали су радови оних умјетника који су се у међувремену вратили и наставили да дјелују тамо гдје су некад почели. На оваквом ревијалном прегледу немогуће је сагледати достигнућа сваког излагача, тим пре што сваки посједује више стваралачких фаза. Салон генерацијски обједињује од најмлађих који тек улазе у свијет умјетности до најстаријих већ афирмисаних сликара. Ово је већ дошло до изражаја приликом организације 2(15) Крајишког ликовног салона у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе, 1998,“[29] док је 3(16) Крајишки ликовни салон приређен у Дому војске у Београду.[30]

Поводом обиљежавања крсне славе града Книна – Покрова Пресвете Богородице у Галерији музеја жељезнице у Београду отворен је 4(17) Крајишки ликовни салон. И на овом салону била је видљива жеља учесника да се завичај отргне од заборава и потврди сопствени идентитет.[31] Учешће умјетника на овим салонима постала је и обавеза да се устраје на очувању културне и националне свијести. То је посебно дошло до изражаја приликом организације 5(18) Крајишког ликовног салона када су учесници-излагачи дали неизоставан допринос цјелокупној српској умјетничкој баштини.[32]

На 6(19) Крајишком ликовном салону који је такође одржан у Београду 2005. године представило се 50 ликовних умјетника, сликара, вајара, графичара и ствараоца из области ликовних умјетности.[33] Посебна драж салона је укључивање младих ликовних умјетника у историјско-умјетнички утемељен корпус Срба из Крајине, чиме се потврђује оно без чега нема будућности – опстанак кроз његовање традиције. Могло би се закључити да ауторе подстиче на квалитет природни осјећај за очувањем националног, духовног и културног идентитета свог народа, који је данас удаљен и раздвојен од својих вјековних, крајишких исходишта. Тема овог Салона била је страдање које је задесило српски народ Крајине у „Бљеску”и „Олуји”1995 године, чиме је обиљежена и тужна десетогодишњица прогона Срба из Крајине. Тако историчар умјетности Петар Петровић у каталогу закључује: „Не миривши се са тим, али и схвативши да, када закажу остала средства одбране умјетник често посеже за својим дјелом као посљедњом одбраном, учесници излагачи овом изложбом прилажу неизоставан допринос цјелокупној српској умјетничкој баштини”. Послије Београда изложба је приређена и у Крагујевцу.[34]

7(20) Крајишки ликовни салон биће приређен у Галерији Централног Дома војске у Београду и има задану тему „Тесла у дјелима ликовних умјетника“.[35] То ће бити скромни допринос СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске у обиљежавању 150 годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академију која је за Видовдан одржана у Етнографском музеју у Београду.

Изложба Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“

Након изложбе „Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској“ у Етнографском музеју, Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у Умјетничком павољону „Цвијета Зузорић“ у Београду од 28. јуна до 28. јула 2001. године приредили су изложбу под називом „Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“. Изложба је организована ради упознавања културне јавности са умјетничком баштином Срба рођених на подручју Српске Крајине.[36]

Ријеч је о изложби која је први пут на једном мјесту представила дио ликовног стваралаштва Срба који су поријеклом везани за подручја која су остала у границама данашње Хрватске, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Поклоницима ликовне умјетности представљена су 94 дјела која пружају сажет увид у све битне сликарске токове XX вијека. Стваралаштво прве четири деценије прошлог вијека представљено је сликама најстаријих умјетника, рођених око 1880. године, а ликовно формираних почетком прошлог вијека на академијама у Паризу, Бечу, Пешти, Кијеву и Прагу. Међу њима су Стојан Аралица, Јован Бијелић, Сретен Стојановић, Перa Поповић, Божидар Николић и други. Они су својим препознатљивим сликарским рукописом надградили темеље савременог српског сликарства.

Ликовна стремљења друге половине XX вијека остварена су у умјетничким групама, правцима и усмјерењима тадашњег јединственог југословенског умјетничког простора. Аутори који су у то вријеме остварили своја најзначајнија умјетничка дјела између осталих су Милош Бајић, Ксенија Дивјак, Бошко Карановић, Бранко Миљуш и Радован Крагуљ.

Вријеме са којим се завршава овај преглед сликарства, обухвата касне осамдесете године и посљедњу деценију XX вијека. Умјетници који су у том периоду дјеловали били су свједоци трагичних догађаја и судбина. Многи од њих су директно или индиректно учествовали у великим етничким помјерањима на Балкану. Умјетничко насљеђе Срба из Крајине представљено у овом периоду битно одређује карактер доба које је пред нама. Посебну вриједност представља богато илустрован каталог - један од доприноса очувању умјетничког идентитета Срба из Крајине и трајни документ о њиховом стваралаштву и значају за цјелокупну српску историју умјетности.

Ова изложба била је организована у Бијељини[37] и Бања Луци, [38] уз изузетно добру посјећеност. Њени домети превазишли су и очекивање организатора.

Самосталне изложбе умјетника

Највише изложби организовао је Ђорђе Петровић који је рођен у Српским Моравицама у Горском Котару 1933. године. Академију ликовних уметности завршио је у Загребу 1959. године у класи проф. Јеролима Мише. Ликовно - педагошким радом бавио се од 1960 до 2000. године. Самостално излагао преко 40 а колективно преко 200 пута. Иако је његовао све сликарске технике од 1972. године окреће се акварелу и остаје му вјеран до данас. Тек послије позитивне критике његове изложбе акварела у галерији Дома Југославенске народне армије у Београду 1987. године, добио је самопоуздање и вјеру у оно што ради. Створио је низ акварела који су тематски разврстани у неколико циклуса, остајући вјеран свом сликарском рукопису. Нови, „карловачки“ акварели природно чине наставак ранијих „сремскокарловачких“ радова и заједно дају једну заокружену умјетничку цјелину.

Ђорђе Петровић је непрекидну инспирацију тражио и налазио у поетичним крајолицима четирију карловачких ријека Коране, Купе, Мрежнице и Добре. Свој мир пронашао је у медитацији и сањарењу покрај ријека што му је омогућило да у стваралачком заносу забиљежи природу онаквом каква јесте.

Београдској публици представио се самосталном изложбом у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 2002. године, а од тада његове је аквареле могла да види публика у више градова Србије и Републике Српске (Рашка, Нови Пазар, Панчево, Суботица, Сомбор, Сремски Карловци – легат, Петровац на Млави, Зрењанин, Бијељина, Бања Лука, Добој и Приједор).[39]

Ђорђе Петровић је данас један од најистакнутијих припадника српске културе у Хрватској. Активан је члан Српског културног друштва „Просвјета“ од 1996. године, односно од обнове рада Пододбора СКД „Просвјета“ у Карловцу. Посебно је ангажован у снажењу културних веза између Срба који живе у Хрватској са Матицом. Судјелује на бројним ликовним колонијама а жеља му је да у прелијепој природи манастира Крка установи акварелистичку колонију која би заживила у нову културну традицију. Тиме би изнова оживјело умјетничко братство манастира Крка које је дјеловало за вријеме протеклог грађанског рата у Хрватској.

СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у периоду избјеглиштва организовали су изложбе и слиједећим ликовним умјетницима: Здравку Здрави Мирчети,[40] Предрагу Ратковићу,[41]Љубици Вучинић,[42] Александри Граовац,[43] Мирку Кукољу Дону,[44] Душану Вукојевићу Марсу,[45]Николи Русић Плавањцу,[46] Ђури Јанчићу,[47] Томиславу Шумоњи,[48] Слободану Амановићу,[49] Милану Четнику (постхумно),[50] Стојану Џелајлији,[51] Стеви Раделићу (скулптуре у дрвету).[52] Посебно значајан пројекат била је изложба Међународно ликовно саборовање 1993 - 2003, Добрун, Вишеград приређена у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду.[53]

Код ових умјетника постоји неспорна жеља да се опстане и успјешно испуни основни задатак очувања стваралачког духа и његовања културе иако су многи притиснути невољама преживљавања. Код већине осјећа се тежња за очувањем традиције, нагон за национално самоодржање и нужност потврђивања сопственог идентитета. Иако су силом прилика били приморани да напусте своја вјековна огњишта, њихова свијест и осјећања су кристално јасни и увијек упрти ка исходишту, крајинама. Ови умјетници дијеле судбину свога народа и за њих сликарски мотиви никада нису само естетске или пиктуралне категорије. Испољавају стваралачки дух и смисао за оргинално, искрено и спонтано изражавање. Њихови радови производе и једно дуготрајно дејство – помало ангажованог карактера, јер посматрача подсјећају на недавне трагичне догађаје, на једно вријеме које је донијело много несреће и туге. Иако су истргнути из свог природног и друштвеног окружења они својим умјетничким дјелима покушавају да завичај отргну од заборава.

Издавачка дјелатност

Најпотпунији преглед издавачке дјелатности у Крајини од 1990. до 1995. објављен је у љетопису Српског културног друштва „Просвјета“ из Загреба.[54] Послије „Олује“ највећи дио књижевног фонда са подручја Крајине, посебно књиге писане на ћирилици, завршио је на ломачи.[55] О књижевном насљећу Српске Крајине проговорило се на научном скупу који је одржан у Матици српској у Новом Саду 21. и 22. марта 1996. године, у организацији Одељења за књижевност и језик.[56] Организатори су првенствено жељели да укажу на књижевну традицију, која је вјековима трајала на рубном подручју српског народа до његовог потпуног изгона са родног тла. Посебну вриједност представља Зборник као позив на изучавање и отпор забораву и равнодушности. На скупу је речено да „полет књижевног рада у вријеме распада Југославије и осамостаљења Крајине, у покретању листова Српски глас и алманаха Српска зора, оснивању издавачких кућа, повезивању са матичним институцијама посљедњи је духовни подвиг Крајишника на своме тлу. Послије прошлогодишњег егзодуса сав тај рад треба сматрати чистом историјом књижевности: извјесни трагови живе књижевне радње на вјековним стаништима остали су за сада у Загребу (лист и календар Просвјета).[57] Историјско-библиографски преглед српске књиге и штампе на подручју Далмације, Хрватске и Славоније (1868 - 1996) био је представљен на изложби која отворена у Сремским Карловцима за вријеме научног скупа „Срби у Хрватској“ одржаног јуна 1997.[58]

Свој допринос у очувању културних посебности и идентитета преузело је на себе у одређеној мјери Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске.[59] Чине се изузетни напори да се очува језик, то је оно једино што су Крајишници могли понијети са собом. Преузета је одговорност да се што дуже сачувају особитости тога језика коме прети опасност да кроз одређено вријеме изумре заједно са избјеглим Крајишницима.[60]

Да би се тај процес зауставио или донекле одгодио у посљедње вријеме појавило се више пјесничких и прозних књига са завичајном тематиком. Најзаслужнији за то је уредник „Зориних“ издања Здравко Крстановић антологичар народних пјесама Срба у Хрватској (Златна пјена од мора[61] и Чудесни кладенац[62]), и истраживач старије пјесничке баштине (Лујо Војновић,[63] и Павле Соларић[64]). Уређивао је алманах Српска Зора (Книн) који је требао да заузме достојно мјесто у савременој српској периодици.[65] Крстановић је објавио и више збирки пјесама од којих је посљедња Соба без огледал,[66] а посебну пажњу изазвала је његова књига Приче из Хада која је преведена на више језика и доживјела је дванаест издања.

Уз помођ СКД „Зора“ објављено је више збирки пјесама Милоша Бајића, Слободана Бована, Боривоја Везмара, Боривоја Бијелића Луна и других, као и друго издање збирке пјесама Момчила Ђујића Емилијаде.[67] Посебан допринос српској култури и баштини била су и фототипска издање српских народних пјесама Лике и Баније које је издао Никола Беговић 1885. у Загребу[68] и Личанке пјесме из народа од Драгослава Алексића.[69]

Свједоци смо да је након нестанка Српске крајине настало или поново објављено неколико значајних дјела духовне баштине. Ту свакако треба убројити Антологију српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, коју је објавила Славица Гароња Радованац[70], затим драгоцјена књига Душана Иванића: Књижевност Српске крајине, то јест књижевну историју у којој је приказано књижевно стваралаштво Српске Крајине од најранијих времена до наших дана[71]. Овоме свакако треба додати и дјела Јована Радуловића која говоре о људима и животу Крајине (Прошао живот и др.) као и књиге Николе Вујчића, Милоша Кордића, Срђана Воларевића, Душана Ђаковића, Мирка Демића и других.

Уз помоћ „Зоре“ појавила су се и нова имена на књижевној сцени. Тако крајишки глумац Миле Станковић пише аутобиографско дјело, које има умјетничку вредност, али је и докуменат о тешком времену у коме је нестао читав један народ.[72]Завичајне теме су непресушно врело и за Вујадина Вуковића[73] и Илију Смиљанића[74]. Са овим дјелима они су подигли књижевни и својеврсни језички споменик далматинским Србима. Њима се придружује Миле Медић[75] и Милан Воркапић[76]. Сви су они рендгенски загледани у трагичну судбину Крајишких Срба која се расплинула и нестала попут пјене на Крчићу и Плитвичким слаповима. Избјегличким темама свако на свој начин бавили су се Милка Љубичић[77] и Петар Б. Поповић[78]. У овим књигама уврштена је проза коју су као колумнисти објављивали у избјегличким новинама, пратећи злу судбину својих прогнаних земљака. Присутно је читаво шаренило различитих људи које је усуд разбацао по разним мјестима и изложио искушењима што им се ни у слутњи нису надали. Њихово штиво је болна и неумитна дијагноза по којој смо константно радили у корист своје штете и тако помагали онима који нам нису жељали добро.

Драгоцјен прилог књижевности и фолклору Крајишких Срба представља роман Илије Дракулића и Николе Радеке Сваки своју рече.[79] „Започета и сконцентрисана око једне породичне хронике и куће (зиданице) у микро-региону (Дракулића Ријеци код Коренице у Лици) она ипак није само то, јер се мрежа приповедања, концентрично проширује у нова поља значења на свим нивоима, до једног крајњег и готово чудесног учинка романесног утиска о целокупности описаног живота на Војној Крајини, највећим делом из средине 18. и са почетка 19 века.“[80]

Од оснивања Српског културног друштва „Зора (1989) и Удружења Срба из Хрватске (1990) улагани су посебни напори да би се сазнала истина о прошлости Крајишких Срба који су вјековима живјели на граници – крајини – варварског свијета и свијета Ромеја, затим Источног и Западног римског царства. Дијелила их је и линија раскола источног и западног хришћанства, потом линија хришћанства и ислама. Пропаганду која је настала и развијала се у крилу Римокатоличке цркве упорно насрћући на српско име и историју најобјективније је разобличио у више књига Никола Жутић.[81] Овом темом иако без научне акрибије, али са вјеродостојним фактима разоткривајући римокатолички анимозитет према српској народној идеји бавио се и Светозар Борак[82]. Срби су из више разлога били присиљени да прелазе из православља у католичанство, а затим су идентификацијом са хрватством постајали Хрвати. За све вријеме српску самосвијест чувала је Српска православна црква. Са прекрштавањем Срба за вријеме Независне Државе Хрватске на основу релевантне документације као и судбином Српске православне цркве бавио се историчар Вељко Ђурић Мишина.[83]

Србима је напросто било одузето право да се научно баве својом историјом. Раније ради интегралног југословенства а касније ради „братства и јединства“. Тек стварањем Републике Српске Крајине отклоњене су ове препреке и створена повољна клима за истраживаче. На основу археолошких истраживања која су проведена за вријеме протеклог рата утврђено је да громиле као специфична гробна мјеста, омеђују српски етнички простор у раном средњом вијеку и да су Срби били аутохтон народ на том подручју[84]. Тада се по први пут појавио текст проте Саве Накићеновића, иако је био писан послије Првог свјетског рата[85]. На научно популаран начин испричана је историја Тромеђе, од њеног стварања до нестанка границе 1918. године[86], и историја Дрнишке крајине[87]. О значајнијим објектима и личностима писао је Вељко Ђурић Мишина[88]. На научној основи са Србима у Хрватској, њиховим насељавањем, бројем и територијалним размјештајем бавио се Јован Илић[89], а становништвом Книнске крајине Јован Плавша[90]. Први покушај цјеловитог сагледавања и вредновања подручја Српске Крајине учинио је Миле Дакић[91]. Још потпунији покушај у томе правцу било је објављивање монографије Република Српска Крајина[92]. Био је то настојање једног броја српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Крајини, његову оправданост и непорецивост. Монографија је на врло увјерљив начин приказала суштину српско-хрватских спорова и сукоба на Балкану. Са овом темом бавили су се и други истраживачи.[93]

За сада најпотпунији преглед српске умјетности Сјеверне Далмације дао је Милорад Савић[94]. Пред читаоца постепено израња до скоро потпуно непозната цјелина, састављена од хетерогених дјела, насталих у различитим срединама и у различитим временима. Ово је прво дјело такве врсте о православној и српској умјетности сјеверне Далмације. Послије егзодуса 1995. године највећи број сликарских дјела остао је на терену у црквама и манастирима и њихова судбина неизвјесна је до сада. Учињен је и покушај синтетичког сагледавања српске културне баштине у Сјеверној Далмацији.[95] Егзодус народа са вјековних огњишта био је подстицај да Милош Синобад напише родослов племена Синобад[96], а Илија Смињанић родослов Смиљанића[97]. Њихов покушај да открију своје коријене и то пренесу њиховим будућим покољењима уродио је резултатом. Није то само хроника двају племена него хроника вјековног живљења Срба на тим просторима.

Са неким издањима жељало се подсјетити и на значајније историјске догађаје. Тако је поводом тристоте годишњице (1704 - 2004) велике народне буне у Буковици против млетачке власти објављено прештампано издање књиге Мирка Жежеља Мост уздисаја[98]. Сјећањем на 300-годишњицу буне и кобну судбину њеног вође Петра Јагодића Куриџе протјерани народ Книнске Крајине и Буковице одао је дужну почаст својим давним прецима и мученицима.

Поводом 130 - годишњице од Босанско-херцеговачког устанка (1875 - 2005.) појавила се књига Данице Каће Чоловић и Срђана Чоловића Племенита мис Ирби[99]. Енглескиња мис Аделина Паулина Ирби, још за живота постала је појам хуманости и бриге за немоћне и прогоњене. Окупљени око Српског културног друштва „Зора“ у Книну, 1992. године поштоваоци њеног дјела подигли су јој бисту у Стрмици и Плавну. Нажалост, оба споменика су срушена 1995. године послије „Олује“, најновијег прогона Срба из Српске Крајине. Рушитељи нису схватили да је спомен који је Мис Ирби усадила у срца људи јачи од сваког гранитног споменика – сјећање они нису могли да униште ни да поруше. Обиљежавајући стоту годишњицу њеног рођења (1933) Иво Андрић је рекао „ Име Аделине Ирби је овјенчано славом и уважавањем које ни једна друга жена, наша или странкиња, није стекла у овом дијелу свијета[100].

Да би се завичај сачувао од заборава покренуте су завичајне свеске.[101] Поједина села Книнске крајине добила су и своје монографије Стрмица[102], Голубић[103], Љубач[104],Далматинско Косово[105]. И нака друга мјеста из Западне Славоније такође су добила своје монографије.[106]Осим архивске грађе и других извора у овим књигама забиљежена су и народна предања и казивања и ово је био једини начин да се сачувају од заборава.

Страдање Срба за вријеме Другог свјетског рата најпотпуније су обрадили Гојко Везмар[107]и Петар Зинаић[108]. Стравичан злочин које су починиле усташе у глинској цркви обрађен је у монографији Страдање Срба у православној цркви у Глини[109]. Са положајем Срба у Хрватској од 1941 до почетка посљедње деценије прошлог стољећа бавио се Момчило Диклић.[110]

Посебна пажња посвећена је грађанском рату који је вођен на подручју Хрватске од 1991 до 1995. године. Тако Михајло Вучинић у својој књизи „Грађански рат у Хрватској 1991 - 1995“ аргументовано доказује да се у Хрватској водио грађански рат и да је теза о домовинском рату обмана домаће и свјетске јавности у вјешто вођеном медијском рату против Југославије, Југословенске наподне армије, Србије и српског народа у Хрватској[111]. Затим је 26. октобра 2004. године одржан научни скуп са којег је објављен зборник радова[112]. Поводом 10 - годишњице „Олује“ објављен је зборник Република Српска КрајинаДесет година послије[113]. Са овом темом бавили су се Боривој Рашуо[114], Срђан Радуловић[115], Марко Врцељ[116], Драго Ковачевић[117], Горан Бабић[118], Раде Чубрило[119] и други. О страдању Срба и избјегличким темама књиге су објавили Саво Штрбац[120] и Стојан Џелајлија[121]. Поводом 150 - годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академију у Етнографском музеју промовисана је и књига Душана Узелца „Смиљан родно место Николе Тесле[122]. Посебна вриједност ове монографије је и приказ страдање српског народа за вријеме усташког погрома током Другог свјетског рата. Уз документарне фотографије мјеста Смиљана и породице Тесла дати су и неки нови подаци који до сада нису били познати широј јавности.

За нашу дијаспору, а првенствено за Америју покренут је часопис „Баштина“[123]. Циљ је био да се прикупе информације о занимљивим појединцима, догађајима, природним вриједностима – да се сакупе појединачне баштине, систематизују и публикују јавности, као комуникацијски мост са савременим свијетом. Нажалост изашао је до сада само први број[124].

За све наведене публикације у издању СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске биле су организоване промоције изузетно добро посјећене.[125] Готово сваке године новоизишле књиге биле су излагане и на Међународном сајму књига у Београду.[126] Овај преглед нема амбицију да свеобухватно представи сва издања која су се појавила у избјеглиштву. Овдје је ријеч првенствено о издањима СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске и неким издањима која су постала позната широј читалачкој јавности.

Остале културне манифестације

Да би се домаћа јавност упознала са стваралаштвом избјеглих и прогнаних Срба из Српске Крајине и Хрватске организовани су разни културни садржаји. Неки од њих одвијају се у континуитету и већ су постали традиционални.

„Дани Крајишке културе од Спасовдана до Видовдана“

Манифестација је планирана као једногодишња смотра стваралаштва избјеглих и прогнаних Крајишника, упознавање домаће средине са културним посебностима које су избјегли Срби донијели са собом. Први пут ова манифестација је организована у Дому културе „Студентски град“ Нови Београд, априла 1997.[127] Током 1998. почела се одржавати у сталном термину од Спасовдана до Видовдана.[128] НАТО агресија 1999. године била је разлог да се у тој години планирани програми нису одржали. Културно представљање у 2000. години започето је у Конаку кнегиње Љубице са изложбом а настављено другим садржајима.[129] Најзначајнији културни догађај у 2001. години било је отварање изложбе „Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“.[130] Манифестација је одржана 2002. године са више промоција књига уз наступ културно умјетничких друштава у Дому синдиката у Београду.[131] Наредне, 2003. централни догађај била је изложба Међународно ликовно саборовање 1993 - 2003 Добрун – Вишеград.[132] Манифестација је, седми пут по реду, одржана 2004. године са још богатијим културним програмима.[133] У току 2005. године „Дани Крајишке културе“ започели су прије Спасовдана и завршили послије Видовдана.[134] Тако се догодило и 2006. године.[135] Ова манифестација наишла је на добар пријем како код избјеглица тако и код домицилног становништва.

Светосавске вечери

Први пут у избјеглиштву Светосавски дани културе одржани су 1998. гоидине у Призрену. Организатор те манифестације било је КУД „Крајишник“ из Приштине.[136] Нажалост након трагичних догађаја за вријеме НАТО бомбардовања 1999. године дошло је до новог егзодуса и прогона Срба и са Косова и Метохије. У организацији СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске од 2002. године обиљежава се пригодним програмом Светосавска вече.[137]

За све вријеме постоји изузетно добра сарадња са културно умјетничким друштвима која су изнова организована у избјеглиштву, и која чувају и његују фолклор и изворне традиције старог завичаја. Посебно се истиче КУД „Крајина“ чија је мушка и женска пјевачка група формирана од бивших културно умјетничких друштава из Петриње, Грачаца и Книна. У њиховом програму је заступљена динарска фолклорна зона. Својим радом истиче се и КУД „Петрова гора“ и „Банија“. Дјелује и више изворних пјевачких група са ојкашким пјесмама које су специфичне за тај простор. На неке манифестације позивају се Културно умјетничка друштва која су се вратила или наставила да дјелују у завичају. Посебно је развијена сарадња са Српским пјевачким и културним друштвом „Јавор“ из Вуковара[138]. Назалост сва ова друштва у избјеглиштву немају свој простор што им знатно отежава дјеловање. Дата су многа обећања али тај проблем до сада није ријешен. Тако ентузијазам полако нестаје па пријети опасност да ова друштва престану са дјеловањем што би произвело ненадокнадиве штете.

Дани ходочашћа

У Владимирцима код Шапца налази се Задужбина Српске Крајине.[139] Од 2001. године за 4. август одржавају се Дани ходочашћа. Тада се окупљају умјетници и приређују ликовне изложбе.[140] Постоји идеја да се изнова подигне нови објекат у коме би ова збирка била нуклеус једне далеко веће и значајније задужбине. Нека то буде наш задатак за наредни период. Тада би и овај труд имао свој смисао.

Закључак

Овај преглед културних дешавања је скроман покушај да се забиљеже значајнији културни догађаји који су се догодили у избјеглиштву. Неке од наведених манифестација представљају континуитет из старог завичаја. Важно је напоменути да код нас нема страха од асимилације, зато што је ријеч о припадности истом народу. Значи нису у питању различите културе, овдје се говори истим језиком, исти је доживљај идентитета, али ипак постоје неке разлике, као што су различити обичаји, различите навике. Жеља нам је да на културном плану те посебности што дуже очувамо, јер то није само допринос културној баштини Срба него обогаћује и укупну свјетску културну баштину. Посебно је присутна брига за споменичку баштину која није адекватно заштићена и пријети опасност од даљње девастације и пропадања. Приоритетан задатак у овом моменту је евиденција и документација културног блага српске провенијенције које се налази на подручју Републике Хрватске.

Свједоци смо да и данас, послије свих негативних искустава понављамо извјесне грешке, принуђени на нове сеобе готово смо искоријењени из наше природне матрице. Стога имамо јаких разлога да будемо забринути над судбином нашег историјског наслијеђа. Сва наша култура, дакле и суштинска знамења, цркве, гробишта, спомен обиљежја остала су незаштићена и препуштена на бригу оних који до сада нису показали добру вољу да их заштите и сачувају. Тако временом нестају српски споменици као биљези наше вијековне укоријењености на западним странама балканског полуострва.

[1] Милојко Будимир, „Културне активности у Републици Српској Крајини у вријеме грађанског рата“, Зборник радова Грађански рат у Хрватској 1991-1995. Београд, 2005, стр. 257-273.

[2] Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991-1995 (1997), Београд, 1997.

[3] Ови експонати представљени су на изложби „Културно бладо двора Стојана Јанковића“ која је приређена у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру 16. 6. - 1. 9. 2006. Каталог изложбе, Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд, 2006.

[4] Црква Свете Недеље у Карину најприје је била оштећена а затим су хрватски екстремисти обиљежавајући прву годишњицу „Олује“ потпуно је минирали и срушили 23. августа 1996. године.

[5] Стојан Џелајлија, Петнаест година избеглиштва, Београд, 2006. стр. 65 и 66 и прилог 45.

[6] Велимир Ћеримовић, „Културно наслеђе и мировне мисије у РСК 1991 - 1998“, Грађански рат у Хрватској 1991-1995, Зборник, Београд, 2005, стр. 223 - 256.

[7] Велимир Ћеримовић, „Културни посланици из матице и дијаспоре на делу“, „Православље“, 1. фебруар 2000, стр. 9. Са низом саопштења Одбор је преко средстава информисања упознао ширу јавност.

[8] Каталог „Музеја Српске православне цркве у Загребу“, Београд 2006.

[9] Средства за конзервацију икона обезбједило је Министарство културе Републике Србије у чему посебна заслуга припада пом. министра г. Ради Бегенишићу. За организацију изложби посебне заслуге имају: Јевта Јевтовић, директор Народног музеја, Никола Кусовац, виши савјетник и сарадници Центра за конзервацију Народног музеја

[10] Изложба је отворена у Приштини 24.октобра 1995; Нови Сад - Галерији Матице српске, 6. фебруар 1996; Сремска Митровица – Музеј Срема, 10. марта 1996; Шид – Галерија „Саво Шумановић“, 11. априла 1996; Крагујевац – Народни музеј, 9. маја 1997; Крушевац – Црква Лазарица, 26. јуна 1997; Врњачка Бања – Замак културе, 20. јула 1997; заједно са изложбом докумената Добој – Музеј, 21. августа 1997; Бијељина – Галерија „Миленко Атанацковић“, 14. октобра 1997; Приједор – Завичајни музеј, 30. октобар 1997. и Бања Лука – Бански двор, 4. јануара 1998.

[11] Писмо епископа Лонгина прочитано приликом отварања изложбе у Приштини. „Јединство“ 28-29. октобар 1995.

[12] Министарство културе Републике Србије одобрило је средства за радове и поставку изложбе које је извео Покрајински завод за заштиту споменика културе Нови Сад.

[13] „Политика“, 1. јун 2002, стр. 13.

[14] Каталог, „Ризница Српске православне цркве у Сремским Карловцима“, уредио мр Бранко Чоловић, Београд, 1999.

[15] Колонија је почињала радом на дан Свете Марије Магдалене (4. августа), која је постала заштитница Умјетничког братства. Умјетницима је била на располагању и графичка преса. Организован је био одлазак у манастир ученика из Книна који су учили уз умјетнике, али и сами остваривали своје прве радове.

[16] Изложба је била отворена у Бијељини (април 1995), Бања Луци (јуни 1995), Приједору (7 - 24 јули 1995) и Санском Мосту (јули - август 2005). Из Санског Моста изложба је спашена захваљујући сабрату братства Михајлу Ракити из Бања Луке, када је град већ био окупиран.

[17] Покретач и организатор дјеловања колоније био је Никола Церовац, запослен у Удружењу ликовних умјетника Србије. Послије 1995. године успостављена је веза и колонија је дјеловала у манастирима Рмањ код Мартин Брода, Тавна код Бијељине и у Добруну код Вишеграда.

[18] Изложба је отворена: Вишеград (Градска галерија 11 – 20. 11.1996), Београд (Дом културе Студенски град, заједно са учесницима 1(14) Крајишког ликовног салона, 24. 4. 1997), Јагодина (Дом културе, заједно са изложбом докумената „13 вијекова историје Срба на подручју Славоније, Далмације и Хрватске“, 24. 10. 1997), Ћуприја (Дом војске, заједно са изложбом докумената, 14. 11. 1997), Приштина (Галерија Дома културе „Боро и Рамиз“, заједно са изложбом докумената, 17. 12. 1997), Призрен (Дом војске у оквиру манифестације „Светосавски дани Крајине у Призрену“, заједно са изложбом докумената, 25. 1. 1998), Рашка (Галерија Центра за културу у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе“, 16. 6. 1998), Зрењанин (Духовни центар Преподобни Рафаило Банатски, 4. 4. 1999, за вријеме НАТО бомбардовања Србије), Кикинда (мај 1999), Банатско Карађорђево (у школи „Николе Тесле“, 28. 6. 1999), Александрово (30. 7. 1999), Сечањ (август 1997), затим Лукићево, Клек, Лазарево, Сутјеска, Јашо Томић, Српски Итебеј, Житиште и Арадац, Требиње (Музеј Херцеговине, 6. 4. 2000), Горњи Милановац (Галерија Центра за културу, 8. 11. 2001), Бачка Топола (Дом војске, заједно са изложбом докумената, 6. 12. 2001), Лазаревац (Модерна галерија, 11. 9. 2003), Стара Пазова (у холу позоришта Центра за културу, 7. 3. 2005.), Рума (Галерија Културног центра, 4. 4. 2005), Инђија ( Кућа Ђорђевић,, 15. 4. 2005), Уб (Галерија „Свети Лука“, 20. 5. 2005), Гроцка (Библиотека „Илија Гарашанин“, 3. 3. 2006), Калуђерица (О.Ш. „Алекса Шантић“, 22. 3. 2006), Земун (Дом ваздухопловства, 24. 5. 2006).

[19] Изложбу су припремили: Јован Пејин и Вјера Митровић (Архив Србије) и Милојко Будимир (Удружење Срба из Хрватске). Уводни текст у каталогу приредио је Јован Пејин, виши архивист. Послије Сремских Карловаца изложба је била приређена у Добоју (август - септембар 1997), Бијељини (октобар 1997), Јагодини и Ћуприји (октобар и новембар 1997), Приштини (децембар 1997), Призрену (јануар - фебруар 1998), Сремским Карловцима (мај - јун 1998), Београду (јун - јул 2000)... Организатори изложбе у овим мјестима било је Српско културно друштво “Зора” (Н. Церовац) и Удружење Срба из Хрватске (М. Будимир, секретар).

[20] Каталог изложбе “Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској”, Етнографски музеј у Београду, Београд, 2000. Изложбу је за Дан Етнографског музеја, 20 септембра 2000. отворио предсједник Удружења Срба из Хрватске проф. др Михајло Вучинић. Обрада етнографских тема у каталогу, концепција и поставка дјело је кустоса Етнографског музеја.

[21] Славица Гароња Радованац, „Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској“, Вукова задужбина, децембар, 2000; Анђелко Анушић, Тринаестовјековно постојање, Република, Бања Лука, 1. март 2001, стр. 51.

[22] Јован Ракић представио се с умјетничким фотографијама „Свадба у Буковици“ а Милош Марјановић стрипом о крајишком јунаку хајдуку Станиславу Сочивици.

[23] Аутори су пројекта Јадранка Стефановић, Јелена Петровић и Милојко Будимир.

[24] Научни скуп „Стање и проблеми прогнаних Срба из Хрватске“, одржан је у САНУ 11. 1. 1999; заједно са Центром за стратешке студије Универзитета у Београду одржан је научни скуп 26. 11. 1999, и објављена публикација “Срби избјеглице, прогнаници и расељена лица крајем XX века“. Чланови Удружења узели су активно учешће и на Округлом столу „Српски народ у Крајини и Хрватској – данас и сутра“, који је у Бања Луци 4. марта 2001. године организовало Удружење избјеглих Срба из Крајине и Хрватске, Бања Лука. Научни скуп одржан у Дому војске у Београду 26. 10. 2004. године.

[25] Зборник радова: Грађански рат у Хрватској, Београд, 2005. Округли сто је организован поводом истоимене књиге проф. др Михајла Вучинића.

[26] Посебна заслуга што је Салон преживио све ове недаће припада умјетницима из Книна: Здравку Здрави Мирчрти, Мирку Кукољу Дону и до рата Милану Зоричићу, који су излагали на свим салонима.

[27] За вријеме „Олује“ изложени радови остали су у црквици Свете Барбаре на Книнској тврђави и њихова је судбина до данас остала непозната.

[28] У Галерији Студентски град салон је организован од 24. 4. – 6. 5. 1997. године, заједно са изложбом радова Умјетничког братства манастира Крка. Тада је учешће узело 19 умјетника који су наставили да излажу и на слиједећим Крајишким ликовним салонима.

[29] 2(15) Крајишки ликовни салон одржан је у кући Лазе Лазаревића, Хиландарска 7 у Београду и на њему је своје радове изложило 30 умјетника. Ова изложба била је отворена и у Галерији „Миленко Атанацковић“ у Бијељини 22. септембра 1998. године. Тада је промовисана књига „Лика које више нема“ Миле Станковића уз учешће у програму изворне групе „Звуци завичаја“ из Инђије.

[30] 3(16) Крајишки ликовни салон отворен је у Централном Дому војске (Браће Југовића 19, Београд) 27. јуна 2000. године. Изложбу је отворио академик Дејан Медаковић коме је том приликом уручен поменик и плакета Умјетничког братства манастира Крка. На овом салону своје радове су изложили 54 умјетника.

[31] 4(17) Крајишки ликовни салон отворен је у Галерији Музеја железнице (Немањина 6, Београд), 13. октобра 2003 године. Изложбу је отворио предсједник СКД „Зора“ Никола Церовац. На Салону је учествовало 30 умјетника. У Галерији Дома културе Лазаревац изложба Салона отворена 10. новембра 2003. године.

[32] 5(18) Крајишки ликовни салон био одржан у Галерији Централног дома Војске Србије и Црне Горе од 21. 10. до 7. 11. 2004. године. Предговор за каталог написао је и избор радова направио Петар Петровић, виши кустос у Народном музеју. Своје радове изложило је 45 умјетника. У знак сјећања на младог крајишког умјетника Бориса Маркоша Минга, који је погинуо бранећи Крајину 1991. године, СКД „Зора“ установило је награду за ликовно стваралаштво младих до 35 година „Борис Маркош Минго“. Жири Салона је одлучио да први добитник те награде буде Душан Рајшић, рођен 1970. године у Госпићу, који је дипломирао 1996. године на Факултету ликовних уметности у Београду.

[33] 6(19) Крајишки ликовни салон одржан је у Галерији „Прогрес“ (Кнез Михаилова 27, Београд) од 19. 10. до 30. 10. 2005. године. Предговор за каталог написао је Никола Шиндик, а учешће је узело 50 умјетника. Добитник успостављене награде „Борис Маркош Минго“ био је млади умјетник Зоран Кричка. Рођен у Кистањама а Академију ликовних умјетности завршио је у Новом Саду, смјер вајарство код професора Бориславе Продановић Недељковић. Добитник Печата СКД „Зора“ као најмлађи учесник је Никола Костур.

[34] Изложба је отворена у Дому војске у Крагујевцу 7. октобра 2005. у сарадњи са крагујевачким Удружењем грађана „Зора“. Том приликом је речено да је „стварност и да се људи који су у сличним удружењима, на различитим мјестима оформљеним, ево успјешно срећу и обједињују не над недаћом ма каква била и ма шта до ње довело, већ над најплеменитијим чином афирмације умјетничког стваралаштва“.

[35] 7(20) јубиларни Крајишки ликовни салон биће отворен у Галерији Централног Дома војске (Браће Југовића 19, Београд) од 5. 10. до 20. 10. 2006. године.

[36] Припрему изложбе извршили су кустоси Удружења ликовних умјетника Србије и Народног музеја у Београду а предгловор за каталог написали су Никола Кусовац и Петар Петровић. За вријеме трајања изложбе одржано је више предавања из књижевности, духовности и историје (Аника Сковран, Душан Мацура, Вељко Ђурић Мишина). Реализацију ове изложбе помогли су Министарство за културу Републике Србије и Секретеријат за културу Скупштине града Београда.

[37] У Галерији „Миленко Атанацковић“ у Бијељини изложба је отворена 7. августа 2001. године. Отварајући ову изложбу, Радмила Новаковић, потпредседник Скупштине општине Бијељина, истакла је да је ова изложба доказ о неуништивости једног народа, а отворена је у славу Пантелина - градске славе општине Бијељина.

[38] Изложба је отворена 5. новембра 2001. у Галерији ликовних умјетности Републике Српске у Бања Луци. Отварајући изложбу Предсједник Републике Српске Мирко Шаровић истакао је да сила може да сатре све, али један народ, језик и културу, не може никада. („Глас српски“ од 7. 11. 2001. стр. 9).

[39] У Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“у Бограду изложба је отворена 28. 6. 2002.године. Затим од августа до децембра 2002. у Бијењини, Бања Луци, Добоју и Приједору. Галерија Центра за културу „Градац“ – Рашка, 16. - 26. 9. 2003; Галерија „Сопоћанска виђења“ Нови Пазар, 26. 9. -10. 10. 2003; Галерија „Боем“ у Старчеву код Панчева,26. 7. - 10. 8. 2004; У Српском културном центру „Свети Сава“ у Суботици изложба је отворена 13. 10. 2005; У Галерији у Сомбору, 13. 12. 2005; Завичајни музеј Петровац на Млави, 22. 2. 2006; Савремена галерија Зрењанин 20. 3. 2006. Удружење Срба из Хрватске и СКД „Зора“ предложили су Ђорђа Петровића за дописног члана Српске академије наука и умјетности ван радног састава.

[40] Галерија „Боем“ Старчево код Панчева, 15. 9. - 10. 10. 2004.

[41] Галерија Библиотеке града Београда изложба „Прозор у вјечност“, 20. 6. 2000.

[42] Галерија Библиотеке града Београда изложба „Плитвице у срцу – срце у Крајини“, јул 1997, Галерија „Мост“ у Новом Саду од 11. 12. - 24. 12. 1997, Продајна изложба у Комесетијату за избјеглице (септембар 1998 – од проданих слика средства су додјељена дјеци без родитеља из Крајине). Галерија „Мадам“, Панчево, 2. 9. 2003.

[43] Галерија Дом културе „Студенски град“, 5. 3. - 15. 3. 2001.

[44] Велика галерија Дома културе „Студенски град“, из циклуса „Хришћанство“, 3. 12. - 13. 12. 2001.

[45] Галерија „Прогрес“ у Београду, изложба „Сјећање и завичај“, 1. 8. - 15. 8. 2005.

[46] Галерија сцене Црњански, Немањина 28, Београд, „Повратак у прошлост“, 8. 10. - 22. 10. 1997. Затим у Галерији „Пинки“ Земун, 15. 2. 1999.

[47] Галерија Библиотеке града Београда, 22. 12. 1998 .- 13. 1. 1999. Галерија „Миленко Атанацковић“, Бијељина, аугуст 2000, Галерија Библиотеке града Београда, 14. 6. - 26. 6. 2004.

[48] Галерија Клуба војске Републике Српске у Бијељини, новембар - децембар 1998, Галерија Библиотеке града Београда, „Сјећање и доживљаји“, 3. 2. - 15. 2. 1999.

[49] Галерија „Прогрес“ у Београду, „Бела слобода плавог круга“, отворена 17. 1. 2002.

[50] Галерија УЛУС-а, Кнез Михаилова 37, Београд, август 2003.

[51] Основна школа у Чортановцима, 1. мај 2001, 1. мај 2002. поводом Сабора Западне Славоније заједно са Јовицом Продановићем и Предрагом Ратковићем.

[52] Галерија у Манаковој кући, Гаврила Принципа 5, Београд, „Безимени“, 29. 6. - 10. 7. 2006.

[53] Изложба је отворена 20. маја 2003. године. Каталог за изложбу је приредио и предговор написао музејски савјетник Никола Кусовац. За све ово вријеме имали смо његову стручну помоћ и код организације других изложби, на чему му се неизмјерно захваљујемо. Захвални смо и на помоћи Секретеријату за културу града Београда и Министарству културе Србије која су материјално помогла неке од наведених изложби.

[54] Свемир Поповић, Преглед издавачке дјелатности у Крајини 1990 - 1995, Љетопис Српског културног друштва Загреб, „Просвјета“, 1996, св. 1 стр. 442 - 446; прештампано у зборнику Република Српска Крајина – десет година послије, Београд, 2005, стр. 168 - 176.

[55] Светозар Ливада, Етничко чишћење – злочин стољећа, Загреб, 1997, стр. 31 – 34.

[56] Крајишко наслеђе Српске крајине (зборник радова), Нови Сад 1997.

[57] Исто, стр. 8 (уводна ријеч Душана Иванића на отварању Научног скупа).

[58] Драган Суботић, Српска књига и штампа у Далмацији, Хрватској и Славонији, Београд, 1997.

[59] Велимир Колунџија, Издања Српског културног друштва „Зора“, Книнска крајина 1, Београд, СКД“Зора“, 2002, стр. 102 – 122.

[60] Миле Медић, Изумирање језика Срба у Хрватској, исто, стр. 79-86

[61] Здравко Крстановић, Златна пјена од мора, антологија српске народне поезије, Београд, 1990.

[62] Здравко Крстановић, Чудесни кладенац, Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске, Београд, СКД „Зора“, 2002.

[63] Лујо Војновић, Дубровачке елегије, Београд, СКД „Зора“, приредио З. Крстановић, Београд 1997.

[64] Павле Соларић, Гозба (сабране пјесме) Београд, СКД „Зора“, 1999.

[65] У периоду од 1990 - 1993 укупно је објављено седам бројева.

[66] Здравко Крстановић, Соба без огледала, београд, СКД „Зора“, 2000.

[67] Момчило Ђујић, Емилијаде, друго издање, Београд, 1999. Прво издање објављено је у Сремским Карловцима, 1931.

[68] Никола Беговић, Српске народне пјесме из Лике и Баније, поговор је написала мр Славица Гароња Радованац, Београд, Удружење Срба из Хрватске, 2001.

[69] Драгослав Алексић, Личанке – песме из народа, Београд, Удружење Срба из Хрватске, 1998. (поговор је написао Павле Илић). Збирка је први пут објављена у Грачацу у Лици, 1934. године

[70] Славица Гароња Радованац, Антологија Српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Београд 2000. Затим је за штампу приредила Српске народне песме (женске) које сакупио Ђорђе Рајковић, Београд, 2003. и Етнографска слика славонске Војне границе од Спиридона Јовића, Београд, 2004.

[71] Душан Иванић, Књижевност Српске Крајине, Београд, 1998.

[72] Миле Станковић, Лика које више нема, Београд 1998.

[73] Вујадин Вуковић, Пера, Београд, 2000; Приче са прела, Београд, 2005.

[74] Илија Смиљанић, Марко, Београд, 2001; Смиљанићи 1600 – 2004, Београд, 2004; Далматинско Косово (етно - грађа) Београд, 2005.

[75] Миле Медић, Камен са Динаре, Рума, 2004.

[76] Милан Воркапић је написо трилогију Судбеници, Свадбеници и Сапатници. СКД „Зора“ издало је Свадбенике, Београд, 2003, Објавио је и збирку приповиједака Рођење Николе Крајине. Београд, 2005.

[77] Милка Љубичић, Ми и они против нас, Београд, СКД „Зора“, 2002.

[78] Петар Б. Поповић, Споменари подинарских Хазара, Београд, 2000; Пићерин за Крајину, Београд, 2004.

[79] Илија Дракулић и Никола Радека, Сваки своју рече, Београд 2004.

[80] Славица Гароња Радованац, Вукова задужбина, јун, 2006, стр.12

[81] Никола Жутић, Римокатоличка црква и хрватство, Београд, 1997; Срби римокатолици такозвани Хрвати, Београд, 2006. Крајишки соколи, Београд, 1998.

[82] Светозар Борак; Срби католици, Нови Сад, СД „Др Јован Рашковић“, Нови Сад и СКД „Зора“ Београд, 1998.

[83] Вељко Ђурић Мишина, Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској, Прилози за историју верског геноцида, Београд, 1991; Љетопис Српске православне цркве (у три тома). Први том Љетописа се бави судбином цркве до 1945, други обухвата вријеме патријарха Гаврила и Викентија од 1946. до 1958, а трећи вријеме патријарха Германа до 1991. Београд, 2000, 2001, 2002.

[84] Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998.

[85] Прота Саво Накићеновић, Книнска Крајина, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд, 1990.

[86] Мишо Урош, Јово Дмитровић, Тромеђа - три међе једног народа, Београд – Книн, 1994.

[87] Душан Рашковић, Славко Зорица, Дрнишка крајина – људи и догађаји, Београд – Дрниш, 1994.

[88] Бељко Ђурић Мишина, Свети Спас у Цетини, Книн - Београд, 1994; Стефан Кнежевић (1806-1890) владика далматинско – истарски, Београд, 1994.

[89] Јован Илић, Срби у Хрватској – насељавање, број и територијални размјештај, Едиција Етнички простор Срба, књига 3, Београд, Универзитет у Београду Географски факултет, 1993.

[90] Јован Плавша, Становништво Книнске крајине, Нови Сад, 1997.

[91] Миле Дакић, Српска крајина – историјски темељи и настанак, Книн, 1994; Крајина кроз вијекове, Београд, 2002.

[92] Република Српска Крајина, Книн – Београд, СКД „Сава Мркаљ“, Топуско, СКД „Зора“ Книн, 1996.

[93] Милан И. Миљевић, Драган М. Суботић, Српско хрватски односи у XX веку, Београд 1997.

[94] Милорад Савић, Сликарство у српским црквама сјеверне Далмације од краја XIV до почетка XX вијека, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства Београд и СКД „Зора“ Београд, 2000.

[95] Милојко Будимир и Бранко Чоловић, Црква и тврђава, Книнска крајина 2, Београд, 2003, стр. 22 -55

[96] Милош Н. Синобад, Племе Синобад 1600 - 2000. Београд, СКД „Зора“, 2000.

[97] Илија Смиљанић, Смиљанићи 1600-2004, Београд, СКД „Зора“, 2004.

[98] Мирко Жежељ, Мост уздисаја, Београд, 2004. Прво издање објављено у Загребу, 1980. године.

[99] Даница Каћа Чоловић и Срђан Чоловић, Племенита мис Ирби, Београд, СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске, 2005.

[100] Славица Гароња Радованац, „Овенчана славом највећег добротвора“, Вукова задужбина, март, 2005. стр. 11

[101] Книнска крајина 1, Београд, 2002: Книнска крајина 2, Београд, 2003.

[102] Стрмица људи и догађаји, Београд, 2005.

[103] Голубић код Книна – Природне одлике и животне прилике, Београд, Демократска иницијатива Книн и Одбор Удружења Голубићана, 2005.

[104] Милош Мишо Марјановић, Љубач код Книна, Београд, 2004.

[105] Илија Смиљанић, Далматинско Косово етно - грађа, Београд, 2005.

[106] Опћина Бучје – хроника 17 села Бучког краја, Београд 2005; Нестор Миховиловић, Душан Роксандић, Трнава – Медари (Западна Славонија), Београд, 2006.

[107] Гојко Везмар, Усташко-окупаторски злошини у Лици 1941 - 1945, Београд, Удружење Срба из Хрватске и СКД „Зора“ Београд, 2004.

[108] Петар Зинаић, _________________________

[109] Драган Чубрић, Момчило Крковић, Страдање Срба у православној цркви у Глини и рушење споменика, Београд, Удружење Срба из Хрватске и СКД „Зора“, 2004.

[110] Момчило Диклић, Српско питање у Хрватској 1941 - 1950, Београд, 2004; Српско питање у Хрватској, Београд, 2006. Обе књиге у издању Удружења Срба из Хрватске и СКД „Зора“.

[111] Михајло М. Вучинић, Грађански рат у Хрватској 1991 - 1995, Београд, 2004.

[112] Грађански рат у Хрватској 1991 - 1995. зборник радова, Београд, 2005.

[113] Република Српска Крајина – десет година послије, Београд, „Добра воља“, 2005.

[114] Боривој Рашуо, Чему више Југославија, Београд 1996.

[115] Срђен Радуловић, Судбина Крајине, Београд, 1996.

[116] Марко Врцељ, Рат за Српску Крајину 1991 - 1995, Београд, СКД „Зора“, 2002

[117] Драго Ковачевић, Крајина у договореном рату, Београд, Српски демократски форум, 2003.

[118] Горан Бабић, Срби у Хрватској и њихова судбина, Београд 2000.

[119] Раде Чубрило, Успон и пад Крајине, Београд 2002.

[120] Саво Штрбац, Хроника прогнаних Крајишника, Београд, СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске, 2005.

[121] Стојан Џелајлија, Петнаест година избеглиштва, Београд, 2006. Удружење и СКД „Зора“.

[122] Душан Узелац, Смиљан родно место Николе Тесле, Београд 2006. СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске

[123] „Баштина“, периодична публикација националних вредности Срба у САД, О Божићу Љета Господњег 2004. Број 1. Београд, 2004.

[124] Оснивач и главни уредник Мирослав Боројевић није испунио своје понуђене обавезе, дистрибуције „Баштине“ у Америци, што је био главни разлог престанка излажења овог часописа.

[125] Промоције су се одржавале у Етнографском музеју, Библиотеци града Београда, Дому војске СЦГ, Галерији „Прогрес“, Књижари на Тргу Николе Пашића и још неким београдским просторима гратис или уз симболичну надокнаду.

[126] Први пут од 22. 10 - 29. 10. 1996, Тема „Крајишници – издавачи и писци“. То је била заслуга Милана Радованца тада запосленог у Бироу владе Крајине. Заједно са „Добром вољом“ излагало се 1999. и 2000, а касније Удружење Срба из Хрватске и СКД „Зора“ имају свој посебан штанд.

[127] Манифестација је започела 24. априла 1997. отварањем изложбе радова Умјетничког братства манастира Крка и умјетника из Крајине у оквиру 1(14) Крајишког ликовног салона. Истог дана у Етнографском музеју прирећен је програм више КУД из Крајине, који је затим 10. маја поновљен у дворани Дома културе „Студентског града“ на Новом Београду. Од других манифестација у истом простору, 5. маја одржано је књижевно и пјесничко вече а у Крагујевцу 9. маја отворена изложба Иконопис книнске крајине.

[128] У Рашкој је 16. јуна 1998. отворена изложба радова Умјетничког братства манастира Крка. У кући Лазе Лазаревића, Хиландарска 7, 19. јуна отворен је 2(15) Крајишки ликовни салон. У позоришту „Душко Радовић“ промовисана књига Лика које више нема Миле Станковића. Такође, у кући Лазе Лазаревића 9. јула промовисано је фототипско издање књиге Личанке песме из народа Драгослава Алексића. Завршна вече у дворани културног центра Дома културе у „Студенском граду“ Нови Београд уз смотру Културно умјетничких друштава из Крајине КУД „Крајина“ из Београда, „Крајишник“ из Приштине, „Звуци завичаја“ из Инђије.

[129] У Конаку кнегиње Љубице 7. јуна отворена изложба „Остаци културне баштине Срба из Крајине и Хрватске“. У Библиотеци града Београда 20. јуна приређена изложба икона „Прозор у вјечност“ Предрага Ратковића. Промоција књиге Племе Синобади 1600 - 2000 Милоша Синобада одржана је 26. јуна у Конаку кнегиње Љубице, док је 3(16) Крајишки ликовни салон 27. јуна отворен у Дому армије уз додјелу Поменика „Зоре“ и Плакате Умјетничког братства манастира Крка: академицима Дејану Медаковићу, Бати Михаиловићу, Петру Омчикусу, књижевницима Јовану Радуловићу и Здравку Крстановићу, умјетницима Вељи Михајловићу и Михаилу Ракити, савјетнику у Народном музеју Николи Кусовцу и Удружењу ликовних умјетника Србије. Завршна манифестација одржана је у београдском Дому синдиката смотром Културно умјетничких друштава која његују крајински фолклор, музику и обичаје. Као гости наступило је Српско пјевачко друштво „Јавор“ из Вуковара и КУД „Никола Тесла“ Градског саобраћајног предузећа из Београда.

[130] Посебна вриједност ове изложбе је богато опремљени каталог. За вријеме трајања изложбе одржано је више предавања Аника Сковран, Душан Мацура, Вељко Ђурић Мишина, Бода Марковић и други. Добитник Сребрног прстена Јован Рашковић (постхумно), а Поменика Галерија „Миленко Атанацковић“ Бијељина, Градска галерија Вишеград, Бода Марковић, Софија Божић и Марко Јарић (постхумно).

[131] Манифестација започела промоцијом књиге Ми и они против нас Милке Љубичић, (26. јуна). У Етнографском музеју 3. јула промовисана књига Чудесни кладенац Здравка Крстановића. У Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 28. јуна отворена изложба слика – акварела сликара Ђорђа Петровића из Карловца (Република Хрватска). У Дому синдиката 5. јула организован програм под симболичним начивом „Крајини у походе“ уз учешће изворних мушких и женских пјевачких група и умјетника поријеклом из Крајине. Добитник Сребрног прстена Никола Кусовац, Поменика и Плакете Умјетничког братства манастира Крка Ђорђе Петровић.

[132] Изложба је отворена 20. маја 2003 у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Уз промоције више књига завршна вече „Крајини у походе“ одржана у Дому синдиката 30. јуна. Била је то смотра народних обичаја, пјесама и игара са простора Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне и Источне Славоније, као и Босанске Крајине. У програму су учествовали Културно умјетничка друштва „Крајина“, Београд, „Марко Орешковић“, Бачки Грачац, „Крајишник“, Рума, „Петар Кочић“, Челарево, „Завичајно удружење Славонаца“, Београд, мушка пјевачка група „Петрова гора“, Београд и двије женске пјевачке групе „Обровац“ из Обровца крај Бачке Паланке и „Динарке“ из Београда. Добитник Сребрног прстена и Плакате је манастир Крка.

[133] Вече прозе и поезије Славоније у организацији књижевног клуба „Бранко Радичевић“ у Галерији „Прогрес“ (27. маја). Промоција књига Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941 - 1945 Гојка Везмара и Српско питање у Хрватској Момчила Диклића одржана у Галерији „Прогрес (3. јуна), затим 2. јуна у Галерији Музеја железнице отворена изложба цртежа (мапа) „Страдање цркве Св. Николе у Карловцу“ Ђорђа Петровића, а 10. јуна у истој Галерији промоција књиге Страдање Срба у глинској цркви 1941 и рушење споменика 1995, Драгана Чубрића и Момчила Крковића, 17. јуна у Галерији „Прогрес“ у организацији Душана Ђаковића одржано је Вече крајишке прозе и поезије; 25. јуна у Етнографском музеју промовисана књига Мост уздисаја Мирка Жежеља поводом 300. годишњице буне Петра Јагодића Куриџе. Завршна манифестација у Дому синдиката (28. јуна) под називом „Крајини у походе“. У Централном Дому војске СЦГ 29. јуна промовисана књига Михајла Вучинића, Грађански рат у Хрватској 1991 - 1995. У периоду од 14. до 26. јула у Галерији Библиотеке града Београда била је приређена изложба сликара-наивца Ђуре Јанчића, из Раковца, Фрушка Гора, родом из Плашког. Ове године Добитник Сребрног прстена био је директор Информативно документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац, а Поменика и Плакате женска пјевачка група „Динарке“.

[134] Изложба радова Умјетничког братства манастира Крка у Старој Пазови, Руми, Инђији и Убу (март - мај 2005), промоција књиге Племенита мис Ирби Данице Каће Чоловић и Срђана Чоловића у Министарству за дијаспору (6. априла). Учешће у програму у Парохијском дому код цркве Мала Госпојина у Батајници за вријеме промоције књиге Георгије Бранковић патријарх српски од 1890. до 1907. године Душана Петровића. У Галерији „Прогрес“ 17. јуна промовисана књига Опћина Бучје хроника 17 села Бучког краја, а у Министарству за дијаспору 24. јуна књига Сваки своју рече Илије Дракулића и Николе Радеке. Завршна манифестација одржана је у Етнографском музеју уз учешће више изворних мушких и женских пјевачких група из Крајине. Добитник Сребрног прстена за 2005 био је Драгош Калајић (њехов посљедњи јавни наступ), а Поменика сликар и вајар Миливоје Богосављевић, сликар Душан Вукојевић Марс и Удружење Срба из Хрватске.

[135] У Галерији Дома ваздухопловства у Земуну 24. маја 2006. отворена изложба радова Умјетничког братства манастира Крка. Поводом Међународног дана избјеглица (20. јуна) у Централном Дому војске СЦГ промоцисана је књига Петнаест година избеглиштва Стојана Џелајлије. У Библиотеци града Београда 26. јуна промовисана је збирка приповиједака Рођење Николе Крајине Милана Воркапића. У Манаковој кући 29. јуна отворена је изложба скулптура у дрвету Стеве Раделића уз ручне радове жена са Косова и Метохије. Истог дана у Етнографском музеју промовисана је књига Далматинско Косово Илије Смиљанића. У поводу 150 - годишњице од рођења Николе Тесле у Етнографском музеју 27. јуна, одржана је пригодна академија. Уз наступ више изворних мушких и женских пјевачких група из Теслиног краја водитељи програма били су Душан Ђаковић и Данко Перић. У истом простору 6. јула промовисана књига Смиљан родно место Николе Тесле Душана Узелца. Овогодишњи добитник Сребрног прстена био је Илија Смиљанић а Поменика Душан Ђаковић и Душан Узелац.

[136] Тада је у Дому војске у Призрену отворена изложба радова Умјетничког братства манастира Крка уз изложбу домумената. У програму је учествовао Културно умјетничко друштво „Крајишник“ са изворним пјесмама и играма из Крајине.

[137] Тако је уз пригодан програм у Етнографском музеју обиљежена Светосавско вече 2002. и 2003. године. У Дому ваздухопловства Земун обиљежена је 2004. године уз богат културно умјетнички програм. У програму су као гости учествовали чланови КУД „Никола Тесла“ из Београда, затим првак београдске опере Живан Сарамандић и више изворних мушких и женских пјевачких група. Бесједу о Светом Сави држао је мњижевник Миле Медић. Обиљежавајући Светосавско вече 2005 приказан је у Етнографском музеју документарни филм „Манастири Далматинске епархије“ у режији Стипе Ерцеговића. О издавачком плану за ову годину говорио је Здравко Крстановић. У програму су учествовале и пјевачке групе „Динарке“, „Петрова гора“ (мушка и женска група) и „Банија“. Због саобраћајне несреће у Црној Гори 2006. програм није одржан, али је сличан програм одржан у Парохијском дому поред храма Светог Саве на Врачару у организацији Завичајног удружења Гацка долина и Врховине.

[138] Велимир Ћеримовић, Јавору за 130. рођендан, Вуковар, 1999. Један од издавача ове монографије је СКД „Зора“ Београд.

[139] Задужбина се налази у стану оснивача Миће Јелића Грновића (Св. Саве 2ц). Састоји се од етнографске изложбе „Српска слава“, изложбе ликовних умјетника Крајине и изложбе докумената.

[140] У храму Светих апостола Петра и Павла у Владимирцима пале се свијеће упокојеним Крајишницима.