Смрт Благоја Паровића

Мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршијски мислиоци предоче чврсте доказе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића

На моју прошлу колумну у „Политици” пристигао је коментар: „А ко оно уби Благоја Паровића.” Недавно, на питање да ли је прочитао други мој чланак, уредник једног великог дневног листа одговорио је питањем: „Знаш ли ти ко је његов отац?”. За оне који нису упућени у чаршијске приче, једна од легенди која кола Београдом јесте да је мој отац, Влајко Беговић, убио Благоја Паровића. То је, према наведеној легенди, учинио као припадник Интернационалних бригада, током Шпанског грађанског рата, јула 1937. године, и то по налогу Коминтерне и НКВД-а, који су били логистичка служба Јосипа Броза за елиминисање конкуренције за шефа КПЈ.

Овде треба разграничити две ствари. Прва и битнија јесте у Србији сада већ веома распрострањени манир да се на нечије објављено мишљење не реагује аргументима, већ се указује на то ко је тај текст написао. Није битно шта у тексту пише, да ли су добро установљене чињенице, да ли су употребљени аргументи уверљиви или да ли су ставови аутора међусобно конзистентни – важно је само ко је написао текст. Логичка грешка позната под именом argumentum ad hominem. А сада се отишло корак даље и није више битно ни ко је написао текст, већ ко је ауторов отац. Пошто је отац аутора чланка убица (Благоја Паровића), то ваљда значи да су сви налази његовог текста погрешни. Нова врста логичке грешке – agrumentum ad patrem.

Друга ствар је настанак и одржање легенде у београдској чаршији о смрти Благоја Паровића. Све је почело интервјуом Владимира Дедијера за „Политику” (наставак од 20. априла 1990. године) у коме он тврди да је „Пеко Дапчевић отворено говорио о улози Влајка Беговића у убиству Благоја Паровића”. Коме је говорио, шта је рекао, да ли је он могао нешто о томе да зна, да ли је говорио истину? Одговора на та питања нема, али ништа зато – чаршијском методом закључивања долази се до налаза да је убица Влајко Беговић. Да је Благоје Паровић убијен током јуриша, а не погинуо у борби, уопште се и не доказује, него се прихвата аксиоматски.

Онда је штафетну палицу преузео филмски и књижевни критичар Милан Влајчић, када је у приказу филма Кена Лоуча „За земљу и слободу” („Политика”, 3. фебруар 1996) написао: „Неки југословенски ’шпанци’ су се, попут Голубића, Беговића и других, истакли у поменутим егзекуцијама, под Брозовим надзором”. Без доказа, без навођења извора, онако узгред, приказујући филм, чисто да покаже да је информисан о општим местима београдскe чаршије, о оним стварима које се „причају по граду”.

Коначно, захуктавању легенде о смрти Благоја Паровића у новије време својим опусом допринео је Перо Симић – Јелена Карлеуша српске публицистике. Кључни Симићев доказ: убица – Влајко Беговић – фотографисао је мртвог Благоја Паровића. „Угао снимања прве фотографије… показује да је снимак направљен… да би се доказало да је задатак извршен” (Тито – феномен 20. века, четврто издање, стр. 88). Одлично! Зашто је онда тај доказ фотографија доступна јавности; због чега је јавно изложена на свим изложбама? Нешто је ту мало чудно: убица који доказ о свом злоделу шири по јавности, тако да чак и површни истраживачи, попут Пера Симића, до њега могу да дођу. Друго, који је то угао фотографисања којим се доказује извршен задатак: 36 степени и више или 36 и мање? Или је, можда, реч о 57 степени? Који је то стандард на основу којег се закључује да је реч о томе да је убица фотографисао своју жртву, а не фотограф мртвог човека? И где је то записано? Коначно, да ли било коме озбиљном НКВД изгледа као организација у којој се фотографијом убијеног доказује извршена ликвидација? НКВД и његов наследник КГБ су биле озбиљне организације, а са таквим методима верификације о којима фантазира публициста Симић оне не би опстале ни два дана.

Наведену фотографију сам видео, још као гимназијалац, у фото-архиви мог оца. Оно што знам о томе, а што се у доброј мери поклапа са налазима текста историчара Милорада Гончина, који је у „Политици” одговорио Дедијеру (6. мај 1990), јесте следеће. Мој отац, Влајко Беговић, био је обавештајни официр у штабу 15. интернационалне бригаде. Посао обавештајног официра у рату је да после битке обилази бојише, да претура по телима, да преврће џепове мртвих људи, туђих, али и својих, тражећи информације, обавештења која могу бити од значаја за сагледавање снаге противника и све друго што је релевантно за успех у рату. И да фотографише мртве – тако је и настала фотографија мртвог Благоја Паровића. Туробан је то посао, верујем. Многи би рекли и одвратан. Можда, али нема ништа заједничко са савременом перцепцијом обавештајних официра, који у неком ТВ студију или на страницама неког од таблоида објашњавају ко је све учествовао у свеопштој завери против српског народа, ЈНА, Слободана Милошевића и њему сличних.

Да ли су они који тврде да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића икада понудили један једини доказ у прилог те тврдње? Не! Типично за београдску чаршијску мисао. Нема доказа, нема чињеница, само постоје инсинуације, подметања, клевете, а врхунац доказног поступка је модел „рекла-казала”. Нема читања тешких књига, ни мукотрпног истраживања архива – многе је то тешко за чаршијске лезилебовиће. А ја мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршијски мислиоци предоче чврсте доказе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића. Беговић јуниор их чека. А чека их и онај део српске интелектуалне елите којем је дојадио смрад који су створили. Који је Србију, због одсуства употребе аргумената у расправи и онемогућавања трезвеног разматрања било чега, довео до ове клоаке у којој се данас налази.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду
Борис Беговић

Извор: ПОЛИТИКА ONLINE

Везане вијести:

Политика: Ако заборавимо Јадовно... - Jadovno 1941.

Када Јосиповић дође у Београд треба му поставити питање ...

Истина - Jadovno 1941.