ДВИЈЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЗЛОЧИНА У БЈЕЛОВАРСКОЈ КАСАРНИ
БЕОГРАД, 29. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - На данашњи дан прије 20 година војска ЈНА у бјеловарској касарни положила је оружје и предала се хрватским снагама, које су по уласку у круг касарне извршиле егзекуцију над командантом касарне и двојицом његових помоћника, а четири дана касније стријељале још шесторицу припадника ЈНА, подсјетио је Центар "Веритас" из Београда.
Тројицу разоружаних
официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара
Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега, иако
је породица једног од убијених официра то затражила још у јулу 1998. године,
наводи се у саопштењу "Веритаса".
У "Веритасу"
подсјећају да су припадници хрватског Збора народне гарде /ЗНГ/, након
вишедневне блокаде, 29. септембра 1991. године напали Касарну "Божидар
Аџија" у Бјеловару, у којој је била стационирана 265. моторизована бригада
ЈНА и регрути пристигли на редовно одслужење војног рока.
Команда 5. војне области ЈНА у
Загребу упутила је бјеловарској касарни, умјесто војне помоћи, Посматрачку
мисију тадашње Европске заједнице /сада је то Европска унија/, коју су
припадници ЗНГ-а зауставили на прилазу Бјеловару "због њихове личне
безбједности".
Пошто је изостала помоћ виших
команди ЈНА, а настала ситуација на измаку дана није давала никакву шансу за
даљу успјешну одбрану, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић наредио је
обустављање даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и
њихово постројавање у кругу касарне.
По уласку у касарну предсједник
Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић наредио је да се заробљени војници и
старјешине скину до појаса, а потом је из строја извео команданта Ковачевића и
његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу
Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја, и у свакога испалио по
два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.
Осим тројице официра, у
бјеловарској касарни погинула су још тројица припадника ЈНА, а око 60 старјешина
и око 150 војника је заробљено.
Док је трајала борба за
касарну, мајор Милан Тепић, управник складишта муниције и експлозива у шуми
Беденик, које је припадало Касарни "Божидар Аџија", с циљем
спречавања његове предаје "зенгама", дигао га је у ваздух и тада су
страдали и он и његових седам војника, од којих је идентификован само Стојадин
Мирковић из Крагујевца.
Сутрадан су, по Шимићевој
наредби, грађани Бјеловара посјетили заузету касарну са изложеним лешевима
убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Шесторица заробљених припадника
ЈНА - Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко
Радоњић и Мирко Остојић - углавном са подручја Бјеловара, међу којима и двојица
Хрвата, издвојена су и затворена у Полицијску станицу, одакле су их ноћу 3.
октобра извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељала исте
ноћи у шуми "Чесма", недалеко од мјеста Мало Кореново.
Стријељање је преживио цивил
Саво Ковач из Бјеловара.
Породица покојог Драгише
Јовановића, супруга и двоје дјеце, у јулу 1998. године упутила је захтјев
Хашком трибуналу за покретање службене истраге против Јуре Шимића и његових
сарадника, али тужилаштво тога суда никада није отворило истрагу.
Хашки суд је 2006. године
уступио документацју хрватском правосуђу и затражило провођење истражних радњи
о убиствима официра ЈНА у бјеловарској касарни "против непознатих
починилаца".
Истрага у Хрватској је још у
току, осумњичени Јуре Шимић је, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да
се брани са слободе, на којој ужива све почасти најугледнијег грађанина
Бјеловара, истиче се у саопштењу "Веритаса".
Када је ријеч о убиству
шесторице припадника ЈНА и покушаја убиства једног цивила, у Хрватској је
суђено четворици припадника бјеловарске полиције: Луки Маркешићу, Зденку
Радићу, Зорану Марасу и Ивану Орловићу.
Они су до сада два пута
неправоснажно ослобађани, а на трећем суђењу осуђени на затворске казне испод
законског минимума.
Та је пресуда укинута, а
предмет враћен на ново суђење, али четврто суђење још није заказано.
"Веритас" наводи да и
ови бјеловарски случајеви указују на већ устаљену и препознатљиву праксу
хрватских судова названу "пинг-понг суђења" - и када су злочини над
Србима и припадницима ЈНА неспорни /Корански мост, Сисак, Пакрачка пољана,
Марино Село, Госпић, Осијек, Вуковар, Вировитица, Задар, Паулин Двор, Лора,
Миљевачки плато, Равни Котари, Медачки џеп, "Бљесак", Вариводе,
Гошић, Прукљан, Грубори, Жировац, Двор.../, починиоци се "не могу
идентификовати", а ако се и идентификују ослобађају се због
"недостатка доказа", односно због "поступања у нужној
одбрани".
Уколико се прогласе кривима,
након маратонских суђења, изричу им се минималне казне, често испод законског
минимума, што је срамота за хрватско правосуђе, а понижавајуће за жртве.
Предсједништво СФРЈ је крајем
1991. године прогласило мајора Тепића народним херојем, јединог у протеклом рату,
а војник Стојадин Мирковић је посмртно, 31.12.1999. године, одликован Орденом
за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.
У Бјеловару се 29. септембар
слави као Дан града - наводи "Веритас".
Извор: 