О доктору Коловићу
Пре тачно сто година, пегави тифус је покосио доктора и дугогодишњег народног посланика Илију Коловића у 63. години. Свој живот је дао својој отаџбини, знајући шта даје, и зашто га даје.
Проучавајући живот и дело доктора и дугогодишњег народног посланика Илије Коловића, константно су ми кроз мисли пролазили стихови родољубиве песме “На Газиместану”, коју је написао чувени српски песник, академик и дипломата Милан Ракић. Наиме, пред Први балкански рат, Милан Ракић, српски конзул у тада турском граду Приштини, по обиласку Газиместана у својој чувеној песми између осталог пише:
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас је захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Пре тачно сто година, пегави тифус је покосио доктора Илију Коловића у 63. години. Свој живот је дао својој отаџбини, знајући шта даје и зашто га даје. Коловић, један од лидера крагујевачких радикала, одмах је по избијању Првог светског рата поднео оставку на свој положај народног посланика и са чином резервног санитетског мајора доспео на дужност у Четвртој резервној болници у Крагујевцу, где је лечећи српске војнике и цивиле од разних болести и надирућег пегавца, и сам настрадао 18. фебруара 1915. године по старом календару.
Илија Коловић је рођен половином 19. века у сиромашној сеоској породици у близини Краљева. Он у младости показује две важне врлине - велику жељу за учењем и љубав према отаџбини. После завршеног Филозофског факултета у Београду, Коловић као државни стипендиста одлази на студије медицине у Париз. Враћа се из француске престонице са златном медаљом за изузетне успехе што тадашњи краљ Србије, Милан Обреновић, награђује указом којим га поставља за среског лекара у Краљеву. После десет година проведених у Краљеву, Коловић прелази у Крагујевац где ће радити као главни лекар за крагујевачки округ до краја свог живота.
Коловић се по свом повратку из Француске прикључио Народној радикалној странци. За прекретницу у његовој политичкој каријери и активније учествовање на политичкој сцени Србије се може узети усвајање Устава из 1901. године. Новим уставом је уведен дводомни представнички систем и у априлу 1902. године, надалеко поштовани доктор Коловић бива изабран за члана Сената из Чачанског округа. Након Мајског преврата, Коловић одлази у Женеву са депутацијом коју су чинили 24 истакнута члана, а која је имала за циљ да поздрави и у Београд допрати новог краља, Петра Карађорђевића. Следеће године, па све до своје смрти, Коловић је провео активно се борећи против смртне казне, уз аболиционисте попут министра правде и каснијег председника Владе, Др Миленка Веснића и народних посланика Драгише Лапчевића и Драгољуба Јоксимовића.
Вест о Коловићевој прераној смрти се брзо прочула широм Србије. У Политици је поводом његове смрти изашао текст са поднасловом ”Умро је један од најчеститијих политичара у Србији”, где између осталог пише: “Нестало је и последњега из честите и чувене групе крагујевачких радикала… Зато, када се буде писала историја политичког живота у Србији осамдесетих година прошлога века мораће се са поштовањем задржати на именима ове групе крагујевачких радикала, који се нису грабили за положаје и богатства што су их могли добити и по своме уму и по својој вредности у странци, али које нису никада могли придобити да се заузму за ниједну непоштену ствар.” Са друге стране, тада веома читане Српске новинеповодом смрти доктора Коловића пишу: “Др. Илија Коловић, народни посланик, умро је у Крагујевцу од пегавог тифуса. Покојник је, поред свег свога слабога здравља, до краја остао на својој лекарској дужности... Радикална странка губи у њему угледног представника, а Србија, која је у свако доба могла рачунати на његове патриотске услуге, оданог поборника српске идеје.”
Изразе саучешћа су изразили многи, али посебну тежину носи телеграм председника Краљевске Владе, Николе Пашића.
У Пашићевом телеграму написаном у ратној престоници, Нишу, је писало следеће:
“Примите изразе моје дубоке жалости за изгубљеним мојим старим и добрим пријатељем и другом.
Цео свој живот посветио је био своме народу и био је неуморан радник на добру народњем. Вршио је најсавесније своју дужност, па ма како тешка и опасна била и на вршењу такве дужности ево где и живот свој даде.
Жалим га много, али је његово име светли пример за свакога који мисли и ради на добру отаџбине.
Нека му Бог душу прости и нека му је светла успомена међу његовим друговима и у Српству.
Пашић”
Ако желимо да постанемо достојни историје наше славне, исту морамо и да знамо!
У успомену на Др Илију Коловића,
Чукунунук,
Ђорђе Милошевић
Аутор: Ђорђе Милошевић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести:
НЕВЕРОВАТНА СУДБИНА – Прича о немачком дечаку у српској војсци
ЈОШ ЈЕДНА СРПСКА СРАМОТА: Овако је умро легендарни мајор Гавриловић (ФОТО)