Улазак у свет медија
Са насловне стране „Хазет ван Антверпена” од 29/30. јуна 1914.
Уторак, 27. мај 2014.
Дивно је пролећно јутро после потопа који је трајао неколико дана. Вероватно си на телевизији видео последице катастрофалних поплава.
Чак су прављена поређења са Великом поплавом у Холандији из 1953! Београд је по ко зна који пут препун расељених лица.
Какво ли је време било пре сто година када је Принцип овде вршио последње припреме пред повратак у Сарајево? Овде је дошао да пред пут попије кафу са својим другарима и сапутницима Трифком Грабежом и Недељком Чабриновићем. Овде је добио оружје од Милана Цигановића, припадника Црне руке. Питам се да ли је присутан био и Шарл Дусе, представник белгијске фабрике „Херстал”, из чијег ће оружја Принцип испалити свој пуцањ. Али о српско-белгијским везама ћемо касније.
Принцип је, дакле, са својих нежних деветнаест година био на путу да уђе у светску историју. Да погледамо како је ушао у свет медија: „сентиментални српски жутокљунац” („Ханделсблад”, 30. 6. 1914), „притајени убица” („Хој ен емландер”, 1. 7. 1914), „умоболни шиљокуран” („Ниусблад ван хет Норден”, 1. 7. 1914), „ненормалан и егзалтиран човек” („Тилбур- хсе курант”, 1. 7. 1914), „стравични убица” („Хазет ван Антверпен”, 1. 7. 1914)... „гадна мала бараба”, „српски империјалиста”, „пунокрвни фанатик” („Ниуве хазет”, 5. 7. 1914), „млади бедник” („Хазет ван Антверпен”, 30. 7. 1914), „босански Србин (па дакле аустријски поданик)” („Ниусблад ван хет Норден”, 15. 5. 1929)... „усијана млада глава” („Алхемен ханделсблад”, 27. 6. 1929)... „честит човек вођен племенитим осећањима”, „напаљени дечак” („Суринамер”, 6. 8. 1931), „аустријски поданик који припада српској раси” („Ниусблад ван хет Норден”, 27. 6. 1934)... „српски агент” („Алхемен ханделсблад”, 8. 4. 1939)... „млади анархиста” („Телеграф” 14. 4. 1979), „српски националиста” („Ниусблад ван хет Норден”, 18. 4. 1980)... „туберкулозни школарац упалих очију”, „романтични, фанатични југословенски националиста” („Ниусблад ван хет Норден”, 4. 7. 1989), „недорасли момчић” („Марк Рејнебо, 24. 7. 2004), „тамо неки лудак” (Ервин Мортир, 2009), „храбри, луди дечко који је веровао да чини добро” („Биљана Србљановић, 2013), „Нескијев мали Титан у балканском стилу” („Хидо ван Хенгел, 2014)... „ледени убица”, „тренирани елитни терориста” (Хилде Ејникел, 2014), „племенити атентатор” (Варме Винкел, 2014), „претеча добровољаца у Сирији”, „као и данашњи џихадисти... мученик”, „протраћен друштвени таленат” („Кнак”, 28. 6. 2014), „најуспешнији терориста свих времена” (нос. нл, 28. 6. 2014)... „терориста у улози хероја” (нрцреадер.нл, 31. 8. 2014).
Слично сам и ја саставио од разноразних описа самог чина. Из ова два списка у сваком случају може се закључити да је од самог почетка па до данашњих дана било опречних реакција, с тим што у новије време као да преовлађује ревизионистичка класификација: „злочин који ће читавој Европи измамити крик ужаса” („Ханделсблад”, 29. 6. 1914), „стравична анархистичка завера” („Хазет ван Антверпен”, 29/30. 6. 1914)... „кукавичко убиство из заседе” („Хој ен емландер”, 1. 7. 1914)... „неурачуњиво дело лудака” („Тилбурхсе курант”, 1. 7. 1914), „српски злочин” („Хазет ван Антверпен”, 9. 7. 1914), „протест” (Хенри Хаберт, 1919), „само повод а не узрок” („Алхемен ханделсблад”, 27. 6. 1929)... „ослободилачки чин а ла Принцип” („Ниусблад ван хет Норден”, 27. 1. 1930)... „мачји кашаљ у поређењу са сличним атентатима” („Лимбурхс дахблад”, 27. 6. 1964), „злодело” („Телеграф”, 13. 9. 1979)... „тираноубиство” („Ниусблад ван хет Норден”, 4. 7. 1989)... „нешто самоубилачко, или барем фаталистичко” (Боб ван Лаерховен, 2014)...
Код ишчитавања ових извора у очи пре свега пада разлика између холандског и фламанског извештавања. Стил холандских новина, упркос извесним разликама у квалификацији, претежно је трезвен и уравнотежен. То је, наравно, само први утисак; ко жели да сазна више о холандском извештавању свакако треба да потражи књигу Арнолда Карскенса.
„Повод овом рату, хици које је Србин Гаврило Принцип испалио у аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда и његову жену у босанској престоници Сарајеву (28. јуна 1914), у утицајном либералном листу ’Алхемен ханделсблад’ не завређује више од једног малог ступца на другој страни. Месец дана касније, 25. јула 1914, најзначајнији протестантски дневни лист, антиреволуционарни ’Стандард’, сасвим поуздано тврди да ће евентуални рат остати ограничен на локални рат на Балкану: ’Европа ће дакле остати поштеђена евентуалног рата.” Када је четири дана касније Аустроугарска уз подршку Немачке напала Србију, ’Стандард’ нагло мења курс: „Ситуација је неочекивано и ненадано доживела изненадно погоршање’.”
Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс
Наставиће се
Извор: Политика, уторак 06. октобар 2015., стр. 14
Везане вијести:
Фељтон: Последице једног пуцња (1)
Фељтон: Последице једног пуцња (2)
Фељтон: Последице једног пуцња (3)
Фељтон: Последице једног пуцња (4)
Фељтон: Последице једног пуцња (5)
Фељтон: Последице једног пуцња (6)
Фељтон: Последице једног пуцња (8)
Фељтон: Последице једног пуцња (9)
Фељтон: Последице једног пуцња (10)
Фељтон: Последице једног пуцња (11)
Фељтон: Последице једног пуцња (12)
Фељтон: Последице једног пуцња (13)
Фељтон: Последице једног пуцња (14)