Сви школски објекти су опљачкани и оштећени, један дио уништен, школске библиотеке и архива су уништени, све школе претворене у ругло, то није могла учинити ни једна природна катастрофа, то је могла само злочиначка рука.

Српски народ у Лици, доживио је велику трагедију за вријеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедија била умањена да се хрватски комунисти нису умјешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се тај покрет разбије и да се Срби разједине.

Двојица су нас усташа с ножевима чекали покрај јаме, а двојица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у јаму. Дјецу су моју бацили прије мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мјесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму. Кад смо сви били у јами, бацили су на нас камење и најзад једну бркљу.

Архив Срба у РХ својим радом, а кроз архивско градиво као извор повијести, жели приказати  положаја Срба на овим просторима, како би то остало на увид и будућим генерацијама.

Г. Гојко Матић уступио је Архиву Срба у Хрватској своје записе и мемоарско градиво о селу Дивоселу.

У припреми је књига проф. Миле Рајчевића:

" Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању ".

Уз сагласност аутора, преносимо дио садржаја у коме се наводи  именични попис жртава.

Ових дана обишао сам село Дивосело. Моја туга и бол за несталим народом племенитог, антифашистичког Дивосела је неизмјерна. Све је пусто, нигдје ништа, нема кућа ни огњишта. Гдје је наше Дивосело, гдје су драге баке наше и дједови с косом бијелом, зар и они живот дадоше у пламену с Дивоселом. У Дивоселу, том великом лијепом селу са својим заселцима, укључујући Читлук и Орнице, некада је живјело 2.800 становника, а сада живе душе нема због људске немани.

У јесен 2003. година, након 10 година проведених у избјеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покрај мене се зауставио ауто, чујем позив: „Илија гдје си се упутио?“. Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем: „Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
"Није ни чудо, нисмо се видјели 13 година, ја сам Мићо Драгаш". "Ниси се ти пуно промјенио, али ја сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вјерујем да ћу стићи до остатка моје куће, није ни важно, жеља ми је да видим што успијем.