fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Домобрани и везе са партизанима

А послије догађања у тим мјесецима, готово све усташке фамилије Херцеговаца и Загораца напустиле су српске куће у околним селима и смјестиле се негдје “у жици”. Понекад иду са домобранима у пљачку околних села. Код једног одласка према Ивановом Селу домобрани и усташе наишли су на порушена стабла преко пута. Прича Пепа Моћник: „Кад смо стали и почели да излазимо, почела је паљба. Пуцао сам и ја, а камионе смо једва окренули, па смо се вратили“. Тако се догодило и на врх Мале Барне – партизани су запуцали, ранили су неколико домобрана, међу њима и Јанка „Туљу“, из Сошица. Он је био рођак Маре Храниловић Лугареве, исто из Сошица, иначе пријатељице моје сестре Јованке. Тај рањени Туља, то му је био мало поспрдан надимак, дао је Мари пар војничких цокула да их отпремимо партизанима. Осим Туље, било је још домобрана из Жумберка: Радић и Смичиклас. Овај први био је рођак госпође Анке, супруге Јове (Иве) Басташића, који је прије годину дана отјеран у Јасеновац. И они су давали ципеле за партизане. Послије неког времена они су премјештени у Дарувар, и више није било гласа о њима. Познаници ових Жумберчана, такођер домобрани, носили су млијеко од Трегнера, а један је носио и од нас. То ношење млијека касније се наставило са другим домобранима. То је било од користи за партизане јер кад су домобрани ишли у “акције”, они би дан раније рекли због чега сутра неће доћи по млијеко. Обично би навели и куда иду. Одмах послије тога, податак би био достављен куми Драгани у Сталовицу, заселак Грубишног Поља. Она зна шта и како даље. Обавијест би у најкраћем могућем времену, пјешице дакако, била достављена у В. Барну, у кућу Илије Шукића, а одатле на надлежно мјесто за одлуку. Брзина преношења информација била је пресудна, поготово кад су она и план реакције требало да буду на другој страни гарнизона Грубишно Поље – рецимо: Растовац, Лончарица, Турчевић Поље, Дјаковац. Било је података и за Воћин у јесен 1943. и зиму 1944. године. То ми је постало јасно тек кад сам и ја био један од курира Г. Поље–В. Барна, у јесен 1943, зиму 1943/44. и прољеће 1944. године. Ја сам податке достављао дању. Тјерао сам краве на пашу чак у Широку бару или их остављао на вису између шуме Ињаце и Широке баре. Имао сам често проблема са осталим чуварима крава, од којих сам се морао искрадати у дужини пола сата или сат. По дану су податке преносили и Драго Вукелић, државни лугар, и Лојз-Алојз Вујновић, чувар затвора. Негдје у љето 1944. са Шукићима је сарађивао и у њихову кућу долазио у усташкој униформи са пушком на рамену и Славек Селиж, осуђен за злочине и стријељан послије рата. На ту везу ми се прва пожалила мајка Николе и Гојка Шукића. Бојала се да Селиж не убије Гојка са којим је у кући сједио и по шуми шетао. Једном приликом био сам у кући Шукића, кад, иде преко ливаде Селиж којег је Гојко очекивао. Мени је одмах рекао нека идем на таван да ме овај не би видио. Ускоро су њих двојица отишли лијево према растику, а ја “брис” преко ливаде у шуму кравама. Кад сам сишао са тавана, одслушао сам клетву Гојкове маме: „Гојко, бено Божија, јеб’о те Селиж и ти њега! Је л’ да те тако изгубим“?! Код куће сам испричао тај сусрет, а мама остаде запањена и неколико пута ме упита: „А је л’ те видио“?

До љета 1943. године лијепо сам се опоравио, оздравио, тако да сам са вршњацима био равноправан у играма и разним другим активностима. Маријан опет пије само кухану воду. Понекад оде на пецање риба са неким својим људима. Једном приликом Гојко ми даде писмо за Јеру Голштајна (Готтстеин), комшију преко пута, чији је син Вилим Голштајн гестаповац у Грубишном Пољу. Нисам хтио одмах узети то писмо, али ме Гојко убиједи да то морам однијети. Увјерио ме је да се не плашим јер је он у писму написао што ће се догодити са Голштајнима ако се мени нешто догоди. Све сам испричао мами и питао како да предамо писмо. Она је нашла некакав разлог да позове Јеру да нешто погледа код свиња или да око свињца неки савјет даде. Позвала га је у кућу и дала му писмо. Рекла му је да га отвори и прочита па ће га она спалити. Кад је почео да чита, он рече: „Па ово је, Евице, за Вилима, а не за мене“. Одмах се ја огласим и кажем да је Гојко рекао да га предам њему. Кажем и шта ће се догодити ако ја настрадам.

„Ништа се ви не бојте“, рече он и стави писмо у њедра. „Нећу ја Вилиму рећи како сам добио писмо и да ме то пита. Збогом“, поздрави се с нама и оде. Ипак смо били у страху. Наста некакво ишчекивање, но не потраја дуго. Дође Јеро предвечер са чекићем и клијештима. Као, да нешто поправи на вратима од свињца. Каже да је Вилим прочитао писмо и даје отприлике рекао: „Тато, то се не смије радити. Ја нећу радити за ту организацију“. „Ја му не могу заповједати“, рече Јеро, а ви поздравите тога Гојка и ништа се не бојте. Вилим је вјеројатно схватио како је писмо дошло, али нама се није ништа догодило. Ипак, Јеро је постао сурадник партизана и ја сам му повремено доносио поздраве од Гојка. Био је отац гестаповца па нитко у њега није сумњао. Остао је вјеран до краја рата. У касну јесен 1943. године једне ноћи опет су нам усташе полупале врата. Упали у предсобље, собу, кухињу и собицу. У собици су нашли Маријана. Нешто су са њим гласно разговарали. Врата је сутрадан поправио Јеро. Послије је Маријан причао да су га питали како то да се не боји партизана, зашто станује код православаца, зашто не станује у вароши… Послије пар дана, Маријан је спаковао кофер и рекао нам да мора отићи, а да ми, ако нас нетко буде питао, кажемо да је отишао у варош. Долазили су неки људи у цивилу и питали су гдје је Маријан. „Рекао нам је да мора од нас одселити и да је отишао у варош“, одговорили смо. Ускоро смо сазнали да је отишао у партизане. Преживио је рат, а веза с партизанима је била преко Мартина Смолчића и Кате Бујић. Приженио се у једну чешку фамилију, имао је сина, радио је у мјесном одбору. Умро је негдје у 65. години живота.

 

< Нијемци и гестаповци                                                  Садржај                                 Ратни кум Лојзо Рингл помаже партизанима >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: