Srpsko rukovodstvo čvrsto je verovalo u jugoslovensku ideju ni malo ne odstupajući od zacrtanih planova iz Niške deklaracije. Međutim, postojala je i mogućnost gde bi Srbija umesto učešća u jugoslovenskoj pravila proširenu srpsku državu.
Ujedinjenje svih Srba u jednu državu dugo je bio samo san srpskog naroda sa obe strane Drine. Događaji koji su usledili ubrzo nakon Drugog balkanskog rata ubrzali su ovaj proces. Niška deklaracija, na samom početku rata, jasno je odslikavala želje i aspiracije Kraljevine Srbije. Težilo se ujedinjenju svih slovenskih naroda na balkanskom prostoru, Srba, Hrvata i Slovenaca, u jednu zajedničku državu. Sa druge strane, kao i nebrojano puta u našoj istoriji, o posleratnim teritorijama i granicama pitale su se pre svega velike sile tog doba.
Entuzijazam koji je na početku Prvog svetskog rata vladao među narodima u Nemačkoj i Ujedinjenom kraljevstvu, slike velikog broja dobrovoljaca, dovoljno govore o razmišljanjima tih ljudi da je rat privremen i da će se završiti veličanstvenom pobedom upravo njihove otadžbine. Nakon propalog fon Šlifenovog plana koji je podrazumevao okupaciju Pariza i brzu pobedu Nemačke, na Zapadu se prešlo na iscrpljujući rovovski rat. Shodno tome, sve zaraćene strane su težile da na svoju stranu privuku one zemlje koje nisu uvučene u sukob, poput Italije, Rumunije i Bugarske, kako bi olakšale svoju poziciju u daljem vojevanju.
Zaraćene strane su se trudile da njihove ponude, pogotovo teritorijalne, budu što primamljivije. Pre rata, Italija je bila saveznik sa Austro-ugarskom i Nemačkom u savezu Centralnih sila. Nedugo pošto je Italija objavila svoju neutralnu poziciju, sile Antante su započele tajne pregovore sa njom. Preko svojih kanala, Srbija je vrlo brzo saznala šta se zapravo zbiva u taboru saveznika, težeći da zaštiti svoje interese iz spomenute Niške deklaracije. Pored svojih predstavnika u Londonu, Srbija je lobirala i u Parizu i u Petrogradu.
Italiji su članom pet ugovora iz Londona ponućene sledeće teritorije: Delovi provincije Dalmacije u njenim tadašnjim granicama, do rta Ploča, kao i Istra. Takođe, ugovorom je predviđeno i da Italija dobija albansku luku Valonu, gde bi imala i neku vrstu protektorata nad Albanijom, time što bi je predstavljala u međunarodnim odnosima. Međutim, sile Antante su se protivile da Italija dobije celokupnu Dalmaciju, jer je na tom području živelo svega 3 posto Italijana. Smatrano je da bi se na taj način stvorila klica za budući sukob Srbije i drugih slovenskih naroda sa Italijom. Na istu tačku ugovora stavljena je i primedba kojom se Srbiji Crnoj Gori i Hrvatskoj dodeljuju teritorije južno od Istre, sa lukama Rijeka, Split, Dubrovnik i Kotor.
Teritorije obećane Srbiji nakon Londonskog ugovora
Istovremeno Atanta je vodila pregovore i sa Rumunijom i Bugarskom. Smatralo se da bi ulazak Rumunije u rat značajno rasteretio Srbiju i Rusiju od Austro-ugarskog pritiska. Za uzvrat, Banat bi pripao Rumuniji. Bugarskoj su nuđeni delovi Makedonije, oduzeti nakon rata sa Srbijom i drugim balkanskim zemljama 1913. kao i pojedini delovi današnje Grčke i Turske. Zadatak Bugarske bio je da udari na Otomansku imperiju i na taj način rastereti saveznike Antante u budućoj operaciji prema Carigradu. Srpska strana je uveravala saveznike da Bugari imaju drugačije planove, što se na kraju ispostavilo kao tačno. Bugarska je sedela na dve stolice, pa pošto su joj Centralne sile ponudile daleko veće teritorije Srbije, prešla je na njihovu stranu.
Pašić i srpska vlada su se u početku protivili sporazumu. Nakon potpisivanja Londonskog ugovora zaključenog 26. aprila 1915. Nikola Pašić je izašao pred skupštinom 5. maja sa porukom da se ne sme napustiti Niška deklaracija jer je uslov svih uslova bilo prepuštanje delova Makedonije Bugarskoj, na šta Pašić nije bio spreman da pristane. Odricanje od dela Banata takođe je bio kamen spoticanja. Pored toga i neizvesna sudbina Hrvatske „uverila“ je Pašića da je ovaj sporazum neprihvatljiv.
Velike pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari, bile su tas na vagi koji je rezultirao ponudom sila Antante Srbiji za dodatna teritorijalna proširenja. Nakon nekoliko prepiski, 15. avgusta u Nišu Srbiji i Crnoj Gori obećane su sledeće teritorije: Bosna i Hercegovina, Srem do linije Drave i Dunava sa Zemunom i Bačkom, obala Jadranskog mora od rta Ploče do jedne tačke deset kilometara na jug Cavtata sa ostrvima Veliki Drvenik, Mali Drvenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan i Koločep. Split i Dubrovik bi takođe pripali Srbiji koja bi se odrekla delova Makedonije i povukla na granicu posle Prvog balkanskog rata iz 1912. godine uz podelu teritorije sa Bugarskom. Sudbina Slavonije bi se odlučivala na sledeći način – ako bi ona bila u rukama saveznika na kraju rata, pridružila bi se Srbiji. Ovakva ponuda je načelno ipak prihvaćena od strane srpske vlade, bez obzira na početno protivljenje njenog premijera.
Sile Antante su sve do 1918. godine bile neodlučne šta tačno raditi sa Austro-ugarskom. Tako se 1915. godine Srbiji nudila nejugoslovenska država, uz zamisao da i Austro-ugarska opstane. O Hrvatskoj, koja bi takođe dobila teritorijalno proširenje, odlučivalo bi se nakon rata tako što bi joj se pripojilo primorje sa gradom Rijekom, Krkom i Rabom. Sam njen status bio je u nezavidnom položaju jer je postajala čak i mogućnost da Austro-ugarska opstane, ali u daleko manjem obimu. Ovu tezu su zastupali pre svega britanski političari, a takvo je bilo i francusko viđenje posleratne Evrope tokom 1916. Takođe je nepoznata bila i sudbina Slovenije.
Jedna od mogućih francuskih gledišta posleratne Evrope
Londonski ugovor bio je tajna i bio bi objavljen tek po završetku rata. Ratna sreća je menjala svoj pravac, Rumunija je kapitulirala, Italija je doživela katastrofalne poraze od Austro-ugara, srpski narod sa vladom i kraljem otišao je u izgnanstvo. Ne treba puno polemisati koliko nas je koštala jugoslovenska ideja. Ljudi poput Živojina Mišića od samog starta su uviđali da ta ideja neće dobro da se završi. Čuvene su njegove reči upućene regentu Aleksandru da „granice treba povući tamo gde nam to kažu jezik običaji i tradicija, jer se ovako nećemo usrećiti“. Mogli bi samo da nagađamo kuda bi išao srpski brod da se više insistiralo na odredbama nakon Londonskog ugovora u pregovorima koji su 1919. vođeni u Versaju.
Izvor: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Vezane vijesti:
ПРЕПЛИТАЊЕ ИСТОРИЈЕ И САДАШЊОСТИ
Ово је тајно оружје српских војника у Првом светском рату
И данас: Чујте Срби!
ЛУЖИЧКИ СРБИН ПАУЛ ШТУРМ – Од пруског водника до легендарног српског генерала