Под оним плаветнилом

Пише: Dušan Bastašić

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана.

Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог учинио само за материно срце да се увек цело даје и да се никад не искруни. Може бити да је једном руком на груди стезала Јована, а другом Маријину руку држала. Било је пет година мојој тетки Марији. Сигурно су је звали Маром. То није тешко погодити. А Рајко? Мора да се матери уз скут прибијао. Њему било десет. И он, дете, а стриц ми.

Oтимали су их од матере. Да ли су пиштали и криком се бранили или су скамењеног страха у телу и очима чекали што следи? Је ли материно срце силином тукло о груди да искочи пред страхотом? Је ли сузом молила да прво њу? Никад нећемо сазнати да ли је вриштала ту мокру молитву. Ни да ли су прво њу. Бар да су прво њу, да је несрећница била те среће.

А онда су им тела бацили на волујска кола. То знамо. Али не знамо да ли су им тела била још топла од крви и од живота који је тек исклизао из њихових танких жила или је можда још увек лагано клизио да би се потом уздигао ка небу. Можда је тада, док су их вукли на тим колима, за којима је по прашини и угаженој трави остајао дугачак, црвен и густ траг, то био њихов одлазећи живот. Бар да је пре тих кола већ исклизио и оставио тело са којим се родио и одлепршао, па да није последње капи цедио под пржином. Тај живот. Ни то никад нећемо сазнати.

Онда су их, то смо сазнали, избацили у поље плаво од сенке планине која је немоћно гледала и у себи безгласно јечала. Бацили су их у пржину и пржином засули.

Жуља ли те оштра пржина, ћић Јоване? Жуља ли ти танану кожу, белу као посисано млеко мајчино или је штити обавијена материна кошуља? А можда си матери на грудима уснио и тако отишао из овог света теби дугог твоја четири летња дана? Никад нећемо сазнати.

У оној оштрој пржини лежи још једна моја тетка и још два стрица. Тетка Драгиња у тој школи таман први завршила, а стрица Милојка чекала скамија од те јесени. У тој школи где их убијају, па онда на кола волујска бацају. Њој осам, њему седам. Ћић Влади ни пет није било. Можда их Душанка, жалосна матер, није држала у наручју него за руку водила кад је пред њих изашао зао дух кога су звали човеком јер је имао људски лик, али срце му било сотонино. Можда је кошчатом руком посезала да изгребе лице крвника или да му до очију допре, а можда је децу преплашену уз скуте стиснула док је и сама молила да њу прву. Никад нећемо сазнати. Бар да су њу прву да не гледа кроз белу, водену маглу својих очију како јој лик са срцем сотоне одвлачи децу. Ако је била, злосретница те среће.

Сигурно од свог бола није чула око себе туђе крике што небо парају док им чупају косе и брадвама туку где стигну. Они сотониног срца, на све спремни. Све у тој школи где су децу слали са таблицом у руци да слова и бројке науче.

У тој истој школи се поново учило писање и рачун после рата. Листао се буквар и дечије руке су окретале црне и беле куглице рачунаљке. Опет се чула дечија граја, смех, понека свађа… Иста школа, исте клупе, само друга деца. Она коју нису побила сотонина срца и она што су их после покоља рађали. Исте поднице по којима је капала крв оног дана 1941. Само их премазали прегорелим уљем. Скорела, невина крв је оставила траг под црнилом уља. Тамо где се крв тврдоглаво залепила за подницу и, као упорни сведок, одбијала да препусти води да је сапере и са њом отаре и сраман траг почињеног, тамо је под био најцрњи. Која ли је од њих била кап мојих тетака и стичева? Која ли је била млада кап мог Јована? Да ми је знати, па да тражим ту трулу даску или макар њен трн ако је од ње и он остао.

А она пржина је оливадила. Под тим покровом, под високим боровима, ја, њихова недочекана, имам две тетке и четири стрица. Деца. И стрине две, њихове матере кукавне.

Динара својом сенком и даље боји у ону прозирно-плавкасту поље и ту ливаду под којом је влажна и оштра постеља која гребе мала тела. Динара која је гледала и која зна кога су првог… А ћути. Занемела је оног дана кад је завладало сотонино срце у грудима са људским ликом. Ћути и у ту бескрајну тишину над затрављеном ливадом шаље, кроз усправне гране бора, благи ветар са ехом шапата и ноте недопеване успаванке.

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Цвијета Радић