Успон и пад Крајине: Сећања једног министра (КРАЈ)

Чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје.

Пише: Боривој Рашуо

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Да је заиста постојао сценариј ширења рата на Босну и Херцеговину илустроваћу фрапантном чињеницом из разговора са британским дипломатом, који сам водио новембра 1991. године у Београду, у својству министра спољних послова у Влади Крајине.

Реч је о разговору који је вођен пола године пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Разговарали смо на тему Крајине, наших циљева и очекивања, да би он у једном тренутку потпуно изненада рекао „не мислите ваљда да смо ми Сарајеву дали олимпијске игре, зато што нисмо имали друго решење, него смо им то дали, када буде у рату бомбардовано Сарајево, да не буде бомбардована босанска касаба него олимпијски град“. Са том чињеницом, сматрајући је важном, упознао сам Слободана Милошевића лично.

Рат у Босни и Херцеговини и напад на српски народ дефинитивно су показали да од заједничког живота у истој држави нема ништа. Уз то, још једном се показало да се српско национално питање решава пре свега у Босни. Срећом, Србе су тамо предводили озбиљни људи на челу са Радованом Караџићем и Ратком Младићем. Караџић је био избор Добрице Ћосића, човека о коме желим на овом месту рећи реч више.

Добрица Ћосић је једини човек пред којим сам у првом сусрету имао трему. Његова доброта је, као изненађење у злом времену, деловала неочекивано. Отуда можда извор треме. То је човек који је имао најпотпуније разумевање српске ситуације и од њега сам чуо неколико значајних ствари.

Прво, рекао је да ће нас Србе уништити моравска брљивост и динарска плаховитост. Цвијићевски, зар не? Друго, када је био на дужности Председника СРЈ, у телефонском разговору посаветовао сам се са њим око једне конфликтне ситуације у Крајини, која је била везана за Милана Мартића. Он ми је рекао „ склоните тог човека јер не може да се носи са историјом“. Та немогућност ношења са историјом није била карактеристична у том времену само за Мартића. Стекао сам утисак да је од Добрице Ћосића могао научити и онај ко то није хтео. Био је харизматична личност.

„За Босну ћу се тући“

Радован Караџић је био лидер по мери и величини проблема с којим се суочавао српски народ у том времену. Сједињавао је у себи врлине вође са визијом и прагматичног политичара. Једном речју, израстао је у крупног државника, захваљујући коме је, између осталог, створена Република Српска. Када погледам са ове дистанце колико је Караџић учинио за српски народ, чиме је покварио планове наших непријатеља, што директних, што индиректних, чуди ме како га инквизиторски суд у Хагу није и драстичније казнио.

Он је био господин, имао је нешто племенито у себи – песничко, и око себе је окупљао сличне људе. Зато резултат није могао изостати. Генерал Ратко Младић је израстао из борбе у Крајини и за Крајину и успоставио се као неприкосновени војсковођа Срба у Босни. Њега сматрам последњим класичним војсковођом. После тога ратови су се водили и воде другачије. Ратко Младић је био частан официр и хуманиста са пушком у руци, не желећи другоме зла. Његов приоритетни задатак био је одбрана свог српског народа. Судити Ратку Младићу за ратни злочин није ништа друго него доношење смртне пресуде праву и правди.

Никола Кољевић је био интелектуалац највишег ранга, који је, одазивајући се на позив свог народа, принудно ушао у прљаве политичке воде, где је показивао знаке несналажења. Момчило Крајишник је пример поузданог државног службеника високог ранга, који је нарастао заједно са својом функцијом председника Народне скупштине Републике Српске. О Биљани Плавшић и њеном политичком аматеризму и моралној непостојаности не желим да трошим речи.

С почетка пролећа 1992. године, одржан је важан састанак у Патријаршији, који је сазвао патријарх Павле, с намером да се расправља о могућим правцима српске националне политике у том замршеном времену. Поред владика том састанку је присуствовао и председник Србије Слободан Милошевић.

Владика Атанасије Јевтић сурово је напао Милошевића да је јуче издао Крајину, данас ће издати Босну, а сутра и Косово. На те његове речи патријарх Павле га је упозорио да говори председнику Србије, и да је спреман да све што владика напише, потпише и без читања, а све што изговори, да оспори и кад не чује.

Владика Атанасије је у реплици рекао да добро зна о коме и коме говори. У ту расправу укључио се Слободан Милошевић једном реченицом, обраћајући се владици Атанасију „попе можда је то све тачно, али за Босну ћу се тући“, ударајући притом шаком о сто, и напустио састанак. И заиста, Србија се за Босну тукла, улажући огромни људски потенцијал и материјалне ресурсе, као и међународни углед. Захваљујући томе и непоновљивој храбрости српског народа у Босни, створена је Република Српска, једина реална победа српског народа у 20. веку.

У том времену сретао сам и патријарха Павла, кога сам доживљавао као свог деду. Био сам необјашњиво слободан пред њим. Од многих сусрета са патријархом у различитим форматима и разним поводима, издвојићу један сусрет у новембру 1992. године, који је уприличио владика Атанасије Јефтић за Милана Бабића и мене. Разговор смо водили у келији владике Атанасија у Патријаршији у Београду. Место одржавања разговора, изван патријарховог кабинета, говори довољно само по себи.

Милан Бабић и ја представили смо патријарху ситуацију у Крајини, оценивши је као веома тешку, у чему нас је подржао и владика Атанасије. Као главног кривца за такво стање означили смо председника Милошевића и замолили патријарха да изврши утицај на њега, како би се он престао деструктивно понашати. На то нам је патријарх Павле рекао: „Милошевић се бори за очување своје власти, док се Црква бори за очување свог народа, у томе је суштина проблема“.

Патријарх нам је обећао да ће разговарати са Милошевићем, што је и учинио, о чему нас је обавестио преко свог секретара. Развој догађаја након тога недвосмислено је показао шта Милошевић мисли о Цркви и самом патријарху Павлу. Просто, наставио је по старом. О патријарху могу рећи само то да је реч о човеку другом и другачијем од свих осталих, човеку из других сфера, о којем ми савременици немамо шта да кажемо и зато ћу своју причу о њему наставити ћутањем као изразом најдубљег поштовања.

Још једна личност из јавног живота тог периода заслужује да овде буде поменута. Реч је о Драгољубу Мићуновићу, човеку који је својим уравнотеженим ставом и мирним тоном стишавао политичке буре, које су око нас носиле све пред собом. Драгољуб Мићуновић је био демократа већи од свих, а да је то заиста и био, потврђује чињеница да није направио неки нарочити успех у политици или бар не онолики какав је, с обзиром на своје способности, могао постићи.

Очување РС

Војни успеси српске војске под командом Ратка Младића у врло кратком року су омогућили да Срби контролишу три четвртине територије Босне и Херцеговине. Политичко организовање и успостављање цивилне власти на тој територији, били су претпоставка конституисања Републике Српске, што је и учињено преко Српске демократске странке и председника Радована Караџића. Такав развој догађаја није био по вољи западних земаља, у то време доминантних чинилаца међународне заједнице, те су посегли за прављењем Венс-Овеновог плана, како би то српско државно конституисање било осујећено.

Сличност са Венсовим планом за Крајину је очигледна, с тим што је Скупштина Републике Српске, одбила тај план и поред личног присуства Слободана Милошевића, који је вршио притисак уз подршку Мицотакиса, који је такође био присутан. Након бриљантног говора Радована Караџића, у коме је изрекао суштинске разлоге за одбијање плана, прецизно наводећи националне циљеве српског народа, народним посланицима је постало јасно о чему је реч.

Војни успеси српске војске под командом Ратка Младића у врло кратком року су омогућили да Срби контролишу три четвртине територије БиХ

Генерал Ратко Младић је био приморан да оно што је одбранио на терену, сада брани у сопственој Скупштини. Урадио је то врло успешно, тако што је на планшети показао шта Срби контролишу а шта им „додељује“ Венс-Овенов план. Разлика у те две карте била је довољан разлог да Народна скупштина Републике Српске једногласно одбије план. Одбијање Венс–Овеновог плана је родно место српске државе преко Дрине, Републике Српске.

Затишје у Крајини после наметања Венсовог плана, уз два зликовачка похода усташа на Медачки џеп и Миљевачки плато, који су учинили по навици, омогућило је мени лично да се ангажујем на ширем националном плану. Будући да сам имао блиске односе са руководством Републике Српске, искористио сам то за довођење делегација Српске либералне странке и Демократске странке Србије у Републику Српску на консултације и договоре, који су уједно представљали међусобну подршку.

Памтићу разговор између Радована Караџића и Војислава Коштунице, у коме сам и сам учествовао, по томе што је он био стратешког карактера без фразирања и празнословља. Војислав Коштуница, председник ДСС-а, био је постојани родољуб, са изграђеним начелним националним ставом, који је био изражаван у демократској форми, што је његовом политичком ставу давало посебну тежину.

С друге стране Караџић, председник Републике Српске, имао је сличне особине у које је уграђивао ратно искуство и политичку визију. С обзиром на описане карактеристике кључних саговорника на том састанку, потпуно је очекивано да разговор буде на највишем нивоу.

Разговор са Николом Милошевићем и Костом Чавошким, представницима Српске Либералне Странке, био је једнако тако садржајан и продуктиван. При повратку из Републике Српске за Београд, возило у коме је био Војислав Коштуница имало је квар, па смо се зауставили. Место на коме смо се зауставили било је ретко насељено али ипак смо стали у близини једне усамљене куће. Видевши шта се дешава, укућани су дошли до самог пута и, препознавши Војислава Коштуницу показали – бар је то био мој утисак – мешавину одушевљења и изненађења. Војислав Коштуница за њих је био оличење Србије, а Србија је била најзначајнији појам тог времена.

Политика Слободана Милошевића према Републици Српској, после његовог дебакла на Скупштини Републике Српске, због немогућности да наметне погубни Венс-Овенов план, била је све грубља, да би завршила увођењем срамних и опасних санкција Републици Српској.

Време националног реализма

Илустрације ради навешћу два примера који једновремено говоре о страхотама и ужасу рата и витализму и жељи за животом. Путујући из Београда за Книн, на пољу између Оштреља и Дрвара, уочио сам занимљиву сцену. У колони су ишла три коња, које је водио старији човек.

На једном од тих коња јахао је, касније ћу то утврдити, унук коњоводице, не старији од пет година. Зауставили смо се и проговорио сам неколико речи са тим човеком. Питао сам га чиме се бави у ово страшно време рата. Он је рекао „бавим се трговином коњима“. На моје питање како пролази у том послу, он ми је лаконски одговорио „Пошто узмем, по то не дам“. Тиме ми је све рекао. Вратио сам се до кола и узео две банане које сам имао код себе. Дао сам их дечаку који је и даље седео на коњу. Узео је једну банану и без љуштења је загризао и почео да једе. Све ми је било јасно.

Други случај десио се у Плашком, на самом почетку рата, када сам обилазио борце на фронту. У једном дворишту, седела је бака Ђурђија. Пришли смо и понудили смо јој неки кекс и воће, рекавши да смо дошли из Србије. Она је рекла „оставите ви то себи, јер чујем на хрватској телевизији да ви у Београду стојите у реду за хлеб“. О чему се заправо радило? Усташка пропаганда је редове које су формирале штедише пирамидалних банака Дафимент и Југоскандик, представила као редове за хлеб. Бака Ђурђија нам је рекла „Важно је да ви имате, јер ако нема Србија, нама је све џаба. Ми смо једно“.

У том часу, одмах сам се сетио деда Станоја у Зајечару и схватио да је народно поимање беспрекорно. Нажалост, народ не одлучује о својој судбини, већ то у његово име раде његови представници. Ти представници, као што показује случај Крајине, учествују у широј представи испреплетених интереса, која поприма све одлике трагедије. Српска колона из Крајине за Српску и Србију, завршни је чин те трагедије.

Након наметања Венсовог плана Републици Српској Крајини, две године после, расписани су председнички и парламентарни избори. То је требало да остави привид какве-такве нормалности. Резултати избора били су очекивани. Милан Мартић је уз помоћ Милошевића добио те изборе, чиме је Милан Бабић, реални победник по вољи народа, наводно изгубио. На парламентарним изборима Бабићева СДС Крајине је добила изборе, али не тако уверљиво да би сама могла формирати владу.

Друге две странке, које су такође добиле значајан број гласова, биле су Српска радикална странка Крајине и Социјалистичка партија Крајине. Милан Бабић је природно отпочео разговоре, у којима сам и сам учествовао, са Српском радикалном странком Крајине за формирање владине већине и постигао споразум. Међутим, како је мандат за премијера давао Милан Мартић као председник Републике, није желео, уз сугестију Милошевића, да га понуди Милану Бабићу, него га је поверио Бориславу Микелићу.

Ту политичку игру лишену политичког легитимитета Бабић је, на моје изненађење прихватио, и тај моменат сматрам почетком политичког пада Милана Бабића и његовог одустајања од јасне националне политике, која је имала свој коначни циљ: Републику Српску Крајину. Убрзо потом, формирана је Влада Крајине на челу са Бориславом Микелићем у бившој хрватској вили у улици Александра Стамболијског у Београду, под будним оком Јовице Станишића, шефа Државне безбедности Србије. Наиме, док смо ми у приземљу те виле расправљали о расподели министарстава у влади, на спрату је седео Јовица Станишић. Микелићеви људи су при свакој за њих непријатној ситуацији одлазили на спрат да се консултују са њим.

Подмићивање министара

Та Влада, која је изабрана маја 1994. године, и у којој сам био министар информисања, почела је свој мандат релативно регуларно, да би два месеца након тога направила заокрет ка политици интегрисања Крајине у Хрватску.

Она је више личила на коалиционог партнера ХДЗ-а, него на српску Владу. Такав њен статус за мене је био неприхватљив, па сам се сопственој Влади обратио отвореним писмом (Прилог 1 испод текста) да ми одговори да ли она стоји на уставним позицијама Крајине или политичких шпекулација које Крајину доводе у питање.

Како у назначеном року (новембар 1994. године) нисам добио одговор, поднео сам оставку, не желећи да учествујем у издаји српског народа у Крајини, али и не само у њој. Овде ћу навести врло илустративан пример Микелићевог манипулисања и корумпирања у Влади. Такав његов приступ био је мотивисан реалним стањем односа снага у Влади, где је у том тренутку већина Владе била на уставним позицијама и патриотски опредељена.

Наиме, на једну седницу Владе Микелић је донео пуну торбу сатова, марке Нивада, које је добио од свог пријатеља Мирка Вучуревића, власника Ниваде. Својој секретарици дао је задатак да подели сатове свим министрима. Како сам одбио да прихватим тај „поклон“, Микелић ме упитао „имењаче зашто ти не узмеш сат“? На то сам му ја одговорио „кад видим тебе, јасно ми је колико је сати“! Не мислим да су сатови које су добили министри пресудили у њиховом политичком заокрету ка издаји, али су свакако били мали корак у том правцу.

Догађаји су се после тога развијали у правцу претпостављене издаје, предлагањем фарсичног плана Z-4 и све веће кооперативности Микелићеве владе са усташким властима у Загребу. Да би коначно, августа 1995. године режим у Загребу, уз одлучујућу војну подршку НАТО-а и политичку сагласност Милошевићевог режима, напао Крајину, протерао становништво, при чему су више од 2.000 људи усмртили и тиме су довршили Хитлер-Павелићев план о геноциду над Србима на тој територији.

Истине ради, ваља рећи да чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом Милошевићевом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје.

Време националне депресије

После слома Крајине, која је била жртва политичке трговине између Београда и Загреба, а која се утолико више откривала што је службени Београд више нападао Србе Крајишнике за кукавичлук, почеле су се назирати контуре краја рата у бившој Југославији.

Крајем маја у клубу Колинг на Дедињу, седео сам у друштву где је био и Брана Црнчевић. За њега се знало да је био близак Слободану Милошевићу, па отуда није било чудно што је био упитан од присутних за столом, шта ће бити са Крајином. Колико питање није било чудно, одговор је изазвао опште чуђење.

Брана Црнчевић је рекао пакет је спреман, мислећи притом на Крајину, само се чека погодан тренутак за његову примопредају. Други важан податак, за оцену да је реч о издаји, јесте тај што су официри ранга од капетана навише у војсци Српске Крајине у затвореним ковертама, које су смели отворити тек четвртог августа, од главне команде добили јасну маршуту кретања према Србији. Из јужног дела Крајине, маршута је била преко Мартин Брода, и за њу је прокопан пут непосредно пре тога, а други правац био је Двор на Уни – Нови Град.

Истине ради, ваља рећи, да чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике

НАТО је наставио крвави пир над српским народом започет у Крајини, бомбардовањем српских положаја у Републици Српској и додатно са координисаним акцијама хрватско муслиманске војске, која је заузела српску територију (ту пре свега мислимо на Високу Крајину, како би територијална размера између Срба са једне и Хрвата и Муслимана са друге стране била сведена на пројектовани процентуални однос 49 посто територије за Србе, а 51 посто за Муслимане и Хрвате). То је била претпоставка за прављење мировног споразума, који је усвојен у Дејтону за Аранђелдован 1995. године. Дејтонским споразумом Босна је подељeна на два ентитета, Републику Српску и муслиманско-хрватску Федерацију. Тиме је успостављен мир.

Наивно се мислило да је дошао крај српском страдању, међутим, предстојао је још један чин НАТО злочина, агресија на Србију и Црну Гору са циљем отимања Косова и Метохије. Херојским отпором српског народа агресор је заустављен, иако је у доброј мери постигао свој циљ. Потписан је Кумановски споразум, по коме је било предвиђено да српска војска напусти Косово и Метохију и да њено место заузму снаге КФОР-а, што је практично значило окупацију Косова и Метохије.

Ублажавање таквог статуса уследило је после усвајања Резолуције 1244 Уједињених нација, која предвиђа да су Косово и Метохија интегрални део Србије. Након тога је наступио климави мир, а у Србији је отпочела борба за власт и оправдану смену Слободана Милошевића. Зоран Ђинђић, Председник Демократске странке био је главни покретач те иницијативе кроз Савез за промене, у чијим сам активностима учествовао говорећи на трибинама широм Србије.

Ђинђић је био интелектуалац и политичар модерног стила. Сви моји разговори с њим, а било их је много у то време, тражили су од мене пуну интелектуалну ангажованост. Он је био просветитељ у политици и прагматик до крајњих консеквенци тог појма. На овом месту желим да истакнем, истине ради, да је након расписивања превремених председничких и парламентарних избора у СРЈ, мој предлог Ђинђићу био Војислав Коштуница, као једини достојан противкандидат Слободану Милошевићу.

Коштуници сам пренео садржај разговора са Ђинђићем, на шта је рекао да пристаје, али уз три услова

Сматрао сам да га једино он може победити као неспорно националан и моралан човек, што је довољно за ту победу. Рекао сам да су предстојећи избори више ствар етике него политике. Након прве реакције, која је била негативна, пропраћена низом омаловажавајућих квалификација усмерених на Коштуницу и мог даљњег инсистирања на Коштуници, Зоран Ђинђић се најзад сагласио.

Рекао ми је: Иди и пренеси му наш разговор и пренеси му да ћу ја подржати његову кандидатуру. Сутрадан сам то и урадио. Верно сам пренео садржај разговора, на шта је Коштуница рекао да пристаје, али уз три услова. Прво, да у изборе, с обзиром да се ради о савезној институцији (председнику републике) буде укључена и Црна Гора. Друго, да он не жели да има икакве везе са организацијом Отпор. И треће, да моли да престане да га клевеће Владан Батић.

Као у каквој шатл дипломатији, непосредно после тог разговора, видео сам се са Зораном Ђинђићем, у његовом стану на Студентском тргу и пренео му Коштуничине услове за прихватање кандидатуре. Зоран је на то у свом стилу рекао, наравно да ћемо тражене услове испунити, јер ништа лакше него испунити неиспуњиво, јер све то спада, додао је Зоран, више у домен политичке метафизике него у реалну и практичну политику која мене занима. Тако је пронађен кандидат ДОС-а, који ће се супротставити Слободану Милошевићу на председничким изборима.

Ово сам изрекао само да би се знала истина, и како би се обесмислила сва нагађања о томе да је неко други пронашао Коштуницу, која се нарочито обилато користе при обележавању годишњица атентата на премијера Ђинђића. Уследили су избори, које је Коштуница добио. Почетак краја Милошевићеве владавине је био ту.

Пети октобар

Милиони Срба су се обрадовали да је комунизам најзад поражен у Србији. Након свега питамо се и да ли је поражен. Учествовао сам у предизборној кампањи ДОС-а, која је била изванредно организована. Обишли смо сва значајнија места и градове у Србији. За ову прилику издвајам велики митинг у Јагодини, на ком ме је Зоран Ђинђић замолио да говорим први.

Како то нисам очекивао, почео сам говор у пуној инспирацији и импровизацији, и рекао сам да ако је Србија спала на то да чека мене да јој кажем шта да ради, онда тешко и њој са мном и мени с њом. Био сам прекинут френетичним аплаузом и бројни присутни нису ми дозволили да даље говорим. Тиме је било све речено. Из тога сам закључио да, мимо уверења тзв. елите, народ све разуме. Народ је можда могуће лагати, али не и слагати. Свако ко га је покушао слагати, то историјска пракса показује, био је заустављен народном истином и његовим интересом. Осрамотио се.

Напомињем да је ДОС водио кампању за парламентарне изборе, док је Коштуница председничку кампању водио одвојено. Крајем 2000. године, одржани су парламентарни избори у Србији које је ДОС тријумфално добио, што му је омогућило да формира владу. Догађаји око Петог октобра носе са собом дилему да ли је требало ићи у обрачун са претходним режимом до краја или тај процес изводити постепено.

Државнички мудро и изнад свега одговорно Коштуница се определио за постепеност, легализам, и тиме сачувао Србију од сигурног грађанског рата, што је био допринос раван победама на Церу и Колубари. Можда је он, спречавајући грађански рат, онемогућио неке важне системске промене у држави, али то је, иако важна, друга тема.

Пошто је на парламентарним изборима ДОС остварио убедљиву победу, он је, логично, и формирао владу, на чијем челу је био др Зоран Ђинђић. Уз све до тада, то је давало извесну наду за српски народ и српску државу. Рођени реформатор и модерни политичар Зоран Ђинђић је кренуо путем модернизације Србије. То је била сламка спаса.

Уз то, приступио је одговорно решавању косовског питања као државног питања. Тиме је разјарио све српске непријатеље широм света. Почели су да му прете. Након једног разговора у коме су му изречене претње, рекао ми је: Они се грдно варају да ћу ја ширећи демократију у Србији сужавати њену територију. Тај свој став платио је највишом ценом, животом. Атентатом на Ђинђића, Србија је доживела националну трауму, од које се још није опоравила, а и питање је да ли ће. Највећа српска несрећа је у томе што је уочила вредност Зорана Ђинђића тек када га је изгубила.

Закључак

Својевремено је професор Правног факултета Михаило Ђурић, расправљајући о амандманима на Устав СФРЈ, рекао: Вредно је говорити само о ономе о чему се не сме ћутати. Тај његов наук и упозорење, између осталог, мотивисали су и мене да проговорим о судбини српског народа Крајине.

Заиста, о томе се не сме ћутати, и то из два разлога. Прво, што је та судбина прогнаног народа по себи страшна и друго што је тај народ, жртва, проглашен за кривца. Јуначки народ, који је своју бит изражавао кроз векове, проглашаван је за кукавице од оних који су га својим издајничким деловањем, политичким калкулацијама, и трговинама са српским непријатељима, довели у тај положај.

Покушај пребацивања кривице часним људима, највиши је степен лицемерства. Српски народ у Крајини и не само у Крајини, показао је драматичних деведесетих да је изнад својих тзв. елита, у чему можда треба тражити корене његовог страдања. Српски народ из Крајине обрео се највише у Србији, што је и логично. Србија је и у тој прилици показала своју ширину, али и поред тога, обилазећи избегличке центре, осетио сам неку врсту нелагодности код прогнаних Срба, као да су пали на нечији терет.

Јуначки народ проглашаван је за кукавице од оних који су га својим издајничким деловањем довели у тај положај

Тим поводима саветовао сам их да раде часно и поштено и да немају потребе за било каквом нелагодношћу, јер не знам ко је коме потребнији, Србија њима или они Србији. Историја је кренула тим путем, међутим бриљантни историчар Милорад Екмечић каже да се смер историје може окренути у потпуно другом правцу, закључујући да историја није нервозна и да од својих актера тражи стрпљење. Пада ми на памет мисао умног Марка Твена који је, одговарајући на питање зашто је зло надмоћније од добра, рекао: Зато што док зло обиђе пола планете, добро још није ни назуло ципеле.

Постоји једна српска народна изрека, која у доброј мери говори о томе шта би требало да чинимо. Она гласи: „Колико је добра пропало због бољег”. То бих узео као основну поставку националног и државног програма.

Овим текстом, о чијој ће важности судити јавност, нисам рекао све, али оно што сам рекао, истина је.

КРАЈ.

Боривој Рашуо (Жагровић код Книна, 10. октобар 1957) српски је песник, политичар и политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард

---

ПРИЛОГ 1 (Б. Рашуо: Отворено писмо Влади Крајине)

Писмо Влади

Републике Српске Крајине

Сагласно својој Уставом прописаној министарској одговорности, и одговорности члана Владе Крајине пред Скупштином Републике Српске Крајине и пред српским народом, а цијенећи да је политичко стање у Републици Српској Крајини крајње неповољно, чак драматично, одлучио сам да се на овај начин обратим Влади с циљем да допринесем разрјешавању врло компликованог и политички опасног стања у Репблици Српској Крајини.

Републику Српску Крајину данас потресају и раздиру политички сукоби који су, с обзиром на прекид Уставом регулисане комуникације између кључних државних институција – Скупштине, Владе и Председника Републике – створили стање потпуне политичке блокаде која прети да изазове хаос у земљи с несагледивим посљедицама. Сукоб између институција власти, који је мотивисан прије личним него принципијелним политичким разлозима, посљедњих дана поприма размјере директних политичких обрачуна. Ти обрачуни воде у парализу система власти и руковођења државом у часу када Република Српска Крајина треба да на спољнополитичком плану учини највише у циљу свог међународног признања, а на унутрашњем плану постигне стабилност, крене путем економског, културног и другог развоја и обезбједи нормалан живот српском народу и другим грађанима који живе у Српској Крајини.

Политички сукоби, чији актери ни најмање не воде рачуна о државном и националном интересу српског народа, представљају школски примјер борбе за више власти појединаца који власт већ имају. Властити опстанак на функцијама данас, претпоставља се опстанку народа сутра. Умјесто да је основни циљ сваког, а не само политичког ангажовања, служење народу у његовој борби за голи опстанак, личне амбиције, себични политички интереси, властољубље и користољубље, странчарење уместо уграђивања страначке у државну политику, основни су облици политичког дјеловања у Крајини данас.

Не могу а да се овдје не упитам: Коме је то стало да нам се квари спољнополитичка позиција у часу када нам међународне околности све више иду у прилог и када нам се пружају реалне могућности за остварење нашег националног циља? Не желим да вас увјеравам у то да ћемо највише постићи уколико будемо чврста и стабилна, уз то и добро организована и демократска држава – у којој ће свако радити по мјери својих уставних и законских надлежности, у условима у којима ћемо се сабирати а не разбирати. Само уколико будемо тако радили, ако будемо такви, можемо се надати да ћемо од народа који представљамо бити поштовани, а од свијета признати. И када се сви укључимо, када се сви саберемо, наш проблем и даље остаје велик зато јер су то тако други хтјели, остаје велик – али, не и несавладив.

Све наведено чини политички амбијент у којем Влада треба да води политику Републике Српске Крајине. По мојој оцјени, међутим, није могуће говорити о постојању државне политике Владе. Оно што данас Влада ради представља у најбољем случају сегментарни , парцијални приступ важним проблемима с којим се суочава Крајина, питања се рјешавају, ако и колико се уопште рјешавају, од случаја до случаја без икаквог система и плана. Поред недостајања глобалне државне политике, не постоји формулисана политика ни за поједине области државног дјеловања. Што је још горе, различитим манипулацијама спречавају се сви покушаји установљавања државне политике Владе.

Влада својим марионетским и послушничким, конфузним и нејасним односом према центрима моћи изван Крајине који не желе да се јасно одреде према коначном националном циљу, властиту одговорност премјешта изван оквира свог легалног дјеловања. На тај начин покушава да се за одлуке које наводно доноси изузме од одговорности пред Скупштином Републике Српске Крајине – органом пред којим је по Уставу једино одговорна.

Овакво понашање Владе нарочито је дошло до изражаја у случају када је Влада донјела противуставну одлуку о суспендовању министарства трговине, тиме што је за све трговинске трансакције Републике Српске Крајине са СР Југославијом, улогу искључивог потписника узео за себе Председник Владе, чиме је истовремено унизио свој положај, положај министра трговине и Владу у цјелини. Ова Одлука донесена је да би се и Република Српска Крајина укључила у спровођење санкција према Републици Српској, што је не само неуставно, већ је, и прије свега, политички кратковидо и дубоко неморално. И поред таквог понизног и понижавајућег држања Владе Републике Српске Крајине, СР Југославија свеједно уводи санкције и према Републици Српској Крајини чиме нас с Републиком Српском уједињује у заједничкој несрећи и болу. За разлику од санкција које је свет увео према Србима, које су неправедне, санкције Срба против Срба су болне, свирепе и беспримјерне у нашој историји и историји других народа.

Исто тако, недавањем подршке нападнутом министру унутрашњих послова у његовом законском раду, који је имао за циљ спријечавање криминала у Крајини, Влада је довела у питање свој ауторитет и своју уставну позицију. Такво понашање Владе имало је за посљедицу сужавање њених компетенција на једном дијелу државне територије, што је врло опасно угрозило државни интегритет. О томе шта то практично значи, а шта политички представља, и нарочито чему то све води, и мање упућенима потпуно је јасно.

Политику уједињења српских земаља, политику која представља једину наду за опстанак српског народа у Републици Српској Крајини и Републици Српској, у исто вријеме Влада проглашава нереалним.

Разумије се да је, и прије српског државног уједињења, неопходна међусрпска сарадња и координација у политичком и другим облицима дјеловања у остваривању јединственог државног и националног интереса и циља српског народа. Међутим, развој догађаја који је ишао мимо воље Крајине, чак насупрот тој вољи, довео је до тога да се српски интерес данас остварује у различитим околностима, на различитим територијама, у оквиру више српских држава. Отуда се тешко сагласити с било каквом наредбодавном политиком у српском односима, нарочито се није могуће сагласити с диктатом, утолико прије што наша државна посебност у односу на друге српске земље није израз воље српског народа Републике Српске Крајине, већ је то, нажалост, плод неприхватања од стране српског руководства одлуке о присаједињењу Крајине Србији и неприхватања других наших ранијх одлука и иницвијатива за српско државно уједињење.

Будући да сам већ оцијенио да не постоји државна политика Владе Републике Српске Крајине, као и то да није формулисана политика за поједине области државног дјеловања, а знајући да Влада по Уставу, уколико хоће да буде одговорна, треба да води државну политику у Српској Крајини , молим Владу да се јасно и недвосмислено одреди према кључним циљевима националне политике и тиме спречи различита тумачења о њеном ставу о тим питањима, тумачења која већ постоје и тако са своје стране отклони разлоге за несугласице и политичке сукобе у држави.

1. Да ли је врховни циљ националне политике Владе учвршћивање српског националног и државног суверенитета Републике Српске Крајине, што чини претпоставку за цјеловито српско државно уједињење?
2. Да ли је приоритетни циљ Владине политике брзо свесрпско уједињење у српску националну државу?
3. Какав је однос Владе према садашњим иницијативама за уједињење Републике Српске Крајине и Републикев Српске?
4. Какав је став Владе према беспримјерном, настраном и опасном затварању српско-српске „границе“ на Дрини?
5. Да ли најновији потези власти Републике Српске Крајине – разговори о водоснабдјевању градова у сусједној Хрватској без одговарајућег реципроцитета и најављено отварање ауто-пута које би користили само Хрвати – доприносе међународном признању Републике Српске Крајине и нашем највишем циљу: уједињавању с осталим српским државама – Србијом, Српском и Црном Гором у једну државу

Пошто се у свом свакодневном раду сви заједно срећемо с овим питањима а не постоји Владин став поводом њих, или се из изјава и поступака државних званичника могу изводити различити одговори на ова основна питања, а и зато што од тога како ће Влада одговорити на ова питања зависи и моје даљње ангажовање у њој, молим Владу да на својој првој наредној сједници отвори расправу о овим питањима, донесе о њима свој став и о томе обавјести јавност.

Достављено:

1.Влади Републике Српске Крајине

2.Скупштини Републике Српске Крајине

3.Предсједнику Републике Српске Крајине

Министар

Боривој Рашуо

---

ПРИЛОГ 2

Анализа рада

Владе Републике Српске Крајине

(зашто подносим оставку)

Подносећи оставку на дужност министра информисања Републике Српске Крајине, у формалном образложењу те оставке упућене Скупштини Републике Српске Крајине навео сам најкрупнији разлог за такву одлуку који се може свести у једну реченицу, несагласност са Владом око битних питања националне политике – питању уједињења, које сматрам формулом опстанка српског народа, док је Влада уједињење српских земаља оцјенила нереалним.

Ову прилику сматрам веома важном да саопштим и друге, не мале, разлике које када се узму заједно представљају довољан основ за овакву одлуку коју сам донио. Најприје бих пошао од оних разлога које сматрам формалним а које и те како утичу на стварни и суштински рад Владе и њене политичке учинке.

Ниједна сједница Владе Републике Српске Крајине није заказана на тај начин што би председник Владе заказивао састанак Владе дан уочи сједнице, а најчешће обимни дневни ред са хрпом материјала добијали бисмо на самој сједници. Овакво понашање предсједника Владе не може се тумачити недостатком времена за припрему сједнице, већ прије свега његовом намјером да манипулише Владом и доноси одлуке, које су унапријед договорене, чиме је потпуно унижена Влада и доведена у парадоксалну ситуацију, да одговара за одлуке у чијем доношењу није учествовала. Типичан примјер за наведено представља Одлука о увођењу санкција Републици Српској од стране Републике Српске Крајине на основу договора с изванкрајинским моћницима. И поред честих упозорења од готово свих министара, да се са таквом праксом у раду Владе прекине, да се рад Владе усагласи са законским одредбама, предсједник Владе самовољно наставља по старом и тиме до краја злоупотребљава свој положај, а чланове Владе своди на пуке извршиоце своје воље.

Тако установљено понашање предсједника служи да би изван Владе у личном интересу доносио одлуке које су незаконите и које су на штету Републике Српске Крајине, а покривају се ауторитетом Владе и њеног предсједника. Другим ријечима, ауторитет извршног органа власти у Републици Српској Крајини користи се не за одбрану нападнутих националних интереса српског народа, већ за покриће личне владавине, личне користи и државне корупције. Шверцовање нафтом, дрветом и житом спада у најкрупније криминалне радње у Републици Српској Крајини, које су у толико, криминалније, што се спроводе уз знање и учешће највишег државног органа власти – Владе Републике Српске Крајине, односно једног његовог дијела.

Зато и не чуди, што је сваки мој покушај да се рад Владе учини јавним, био дочекан са нервозом, јер би, разумије се, јавност рада онемогућила државну корупцију и издају.

Друга суштинска примједба у погледу рада Владе јесте непостојање државне политике Владе. Осујећивање да се формулише државна политика Владе, такође стоји у вези с претходном примједбом, која се однодси на инаугурацију државног криминала.

Српски национални интерес не може се бранити тако што се блокира Република Српска, а сарађује са Хрватском, а то је садашња политика Владе.

У националној политици Влада мора чинити све да од баналног супарника за српски народ и српску државу, што је сада Хрватска, разним непотребним уступцима не направи од Хрвата стратешке противнике и конкуренте. Нарочито је то важно, зато што знамо какви су они, шта су нам урадили и штао нама мисле. Уједињење без одлагања, уједињење које би било чин стварања јединствене националне државе српског народа, треба да буде стратешки одговор свим противницима српског народа и истовремено би то наше природне и интересом вођене савезнике увјерило у то да смо ми свјесни свог положаја и свјесни свог виталног интереса. Онај ко не води рачуна о свом интересу, ко за себе не чини највише што може, тешко може очекивати да ће други, ма колико му били наклоњени, учинити више, од њега самог. Са Хрватима треба преговарати бескомпромисно, полазећи увијек од тога шта је наш интерес, не обазирући се на то шта би они прихватили а шта не. Увјерен сам у то да ће Хрвати прихватити, оно што ми одбранимо као наш интерес. Сматрам да је погрешно и нецјелисходно правити им уступке у преговорима о економским питањима, јер нема економије која не одређује политику.

Република Српска Крајина, преко својих органа власти, треба да званично затражи од Србије и Републике Српске, да се изјасне шта је коначни циљ националне политике. Легитимност оваквог захтјева проистиче од тог, што сматрам да су наши захтјеви праведни и утолико не морају бити скривани. Скривање легитимних циљева, непотребно их сумњичи. Изазивање свађа и институционализовање различитости, умногоме, без разлога, умањује наше шансе за остварење коначног циља – стварања националне државе.

Шта значе ставови југословенских званичника, да Србе треба унијети у Устав Хрватске и да је то рјешење, или још горе, да не може Савезна Република Југославија, признати Хрватску, све док је не признају сви њени дојучерашњи грађани, при чему се под дојучерашњим грађанима Хрватске мисли и на Србе из Републике Српске Крајине?

Да ли је то можда, политика реинтеграције Крајине у Хрватску, Крајине која никада није била у оквиру самосталне Хрватске државе, осим за вријеме квинслишке НДХ?

Борба за власт, која у посљедње вријем, чини основу политичког живота Крајине, уколико не буде заустављена, бојим се да ће довести до тога, да ће онај ко се избори за власт уочити да нема чиме владати. Не могу вјеровати, да било ко од Срба може слободни живот грађанина у српској држави претпоставити неслободи Срба у туђој држави. Све странке, сви политички посленици треба да се ставе у службу државног интереса, који никада не може бити и није различит од страначког интереса било које странке и интереса било којег појединца.

Одсуство Владине политике, како на глобалном плану, тако и за поједине ресоре, није ништа друго него знак кризе те Владе, независно од тога да ли је та криза изазвана с намјером или без ње.

Господо посланици, није ми намјера да вас упозоравам, јер самим тим што сте добили подршку српског народа на слободним изборима, исказали сте своју политичку зрелост, већ ми је намјера да вас обавјестим о рау Владе и да ви на основу тих информација, донесете одлуку по којој ће се препознати степен ваше одговорности, озбиљности и разумјевање стања у којем се као народ и држава налазимо.

Книн, 01.новембар 1994.

Министар информисања

Боривој Рашуо

---

ПРИЛОГ 3 (Писмо Зорана Б. Ђорђевића)

URGENT ХИТНО

Господин Милан Бабић

Господин Боривој Рашуо

Република Српска Крајина

Книн

Драги пријатељи,

шаљем вам текст званичног става хрватске владе према Плану Уједињених Нација, за случај да га нисте већ видели. Текст је усвојен од стране Владе Хрватске у исто време када је заседао и Савет безбедности.

Покажите га за сваки случај Мартићима и Паспаљима, да виде шта о њиховој мирољубивости мисле Хрвати. Такође би било одлично да овај текст објавите у Београду. Ја ћу га послати и на Биро.

Још увек немам текст јучерашње декларације Савета безбедности и бојим се да нећу моћи да га добијем пре понедељка. Боро вам је сигурно већ јавио да долази само један део трупа.

Мени је страшно сумњиво ово одгађање доласка трупа У.Н.-а. Бојим се да је то нека ујдурма и да ни у ком случају није добронамеран предах да би се вама дало време да се консолидујете. Американци су и у децембру знали колико ће све коштати. Ни у ком случају не треба прихватити причу о недостатку пара као прави разлог. Бојим се да се тим одлагањем даје шанса Хрватима да реше питање Крајине војно. За сваки случај, предложио бих вам да подигнете ниво борбене готовости својих трупа. Где год је то могуће, повуците их са прве линије фронтса, да би хрватски напад ударио у празно.

Поздрав,

Зоран Б. Ђорђевић

Република Српска Крајина

Влада Републике Српске Крајине

Министарство информисања

Бр. 03-27/1-94

Книн, 3. октобар 1994.

Извор: Нови Стандард

---