ВЛАДО ШЕГРТ – ЏЕЛАТ КОЈИ СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО: Како Херцеговина памти „хероја“ који је убијао сопствени народ

На данашњи дан, прије 35 година, умро је Владо Шегрт, за једне генерал и револуционар, за Србе из Херцеговине – немилосрдни егзекутор. Док је Београд славио његово име, Невесиње и Требиње су исписивали спискове побијених домаћина и угашених огњишта.

Поводом годишњице смрти овог некрунисаног краља „лијевих скретања”, претресамо чињенице које је званична историја покушала да сакрије под тепих „братства и јединства”. Истина о крвавом Трифундану и јамама које и данас траже правду, више се не може прећутати.

У уџбеницима је он генерал, министар и народни херој. У херцеговачком предању, оном које се преноси шапатом уз славску свијећу, Владо Шегрт је остао упамћен под именом које му је историја додијелила прије него што је и један метак испалио — као Ђавољи Шегрт. За просјечног херцеговачког Србина, Шегрт није био ослободилац, већ идеолошки фанатик који је слободу разумио као право да пресуди свакоме ко се није уклапао у срп и чекић.

Идеологија која је „пила“ српску крв

Док се партизанска пропаганда деценијама трудила да његове „побједе“ претвори у мит, народ је памтио 1941. и 1942. годину и злогласна „лијева скретања“. Шегрт није јурио само окупатора; он је, под патронатом Саве Ковачевића, спроводио крволочну чистку херцеговачког села. Више од 500 убијених Срба — домаћина, сељака и стараца — пало је под његовом командом само зато што су били лојални својој вјери, краљу или просто својој земљи.

Његова изјава на Требињском савјетовању да је „можда требало стријељати још више“ није тек историјски цитат; то је признање човјека којем људски живот, а нарочито живот сународника, није вриједио ништа пред партијском књижицом. То је био потпис џелата који се никада није покајао.

Трифундан у Невесињу: Пуцањ у душу народа

Најдубља рана коју је Шегрт оставио у бићу херцеговачког Србина десила се пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Док се Европа радовала миру, Шегртова Десета херцеговчка бригада у Невесињу је на губилиште извела 19 младих ђевојака. Те ђевојке нису биле војска; биле су нечије кћери и сестре, оптужене на основу сумњивих шпијунских спискова.

Најстрашнија слика тог злочина, која и данас леди крв, јесте тренутак када један од бораца, гледајући у та невина лица, креће да се прекрсти. Шегрт га, према свједочењима, удара кундаком и урла: „Убиј тога што се крсти, кучка му бога ј…м!“ Тим једним ударцем и том једном псовком, Шегрт је заувијек раскрстио са народом из којег је потекао. Он није само убијао људе; он је покушао да убије бога у њима.
Старост неокајаног џелата

Чак и деценијама касније, у оном чувеном интервјуу из 1983. године, Шегрт не показује ни трунку људскости. Он Голи оток назива мјестом гдје су се „издајници тукли међусобно“, а трагедију херцеговачких страдања описује као „књижевне блефове“ и „наопаке књиге“. Док народ купује хљеб на бонове, он, окићен пензијама и функцијама, ламентира над „братством и јединством“ — оним истим које је деценијама раније градио на гробовима невесињских ђевојака и требињских домаћина.

Иронија гроба у црквеном дворишту

Круна апсурда је Шегртов гроб у православном гробљу села Аранђелово. Човјек који је гонио оне који се крсте, који је псовао бога док је стријељао дјецу, данас лежи у сјенци цркве коју је за живота презирао. За просјечног Србина, то није чин помирења, већ посљедња увреда жртвама. То је споменик једном времену које је злочинце прогласило свецима, а мученике издајницима.

Владо Шегрт је за историју остао неосуђени ратни злочинац. Његове медаље су исковане од страха, а чинови од крви сопственог народа. Просјечан Србин данас у њему види опомену — да нема те идеологије и тог „ослобођења“ које може опрати крв са руку онога ко је јаме пунио својом браћом. Он није херој Херцеговине; он је њен најмрачнији ожиљак, подсјетник на то шта се деси када се човјек одрекне и имена, и вјере, и лица, да би постао слијепи слуга „ђавоље“ идеологије.

На крају, мора се рећи отворено: они који данас полажу вијенце на споменике Владу Шегрту и помпезно обиљежавају његове годишњице, не славе ни слободу, ни истински антифашизам. Напротив, они овим чином величају насљеђе крвавог идеолошког терора и одају почаст егзекутору српског народа. Сваки помен Шегрта као „хероја” заправо је промоција политике која је свој темељ тражила у затирању српског домаћина и православне вјере. Славити човјека који је кундаком сузбијао крсни знак и јамама пунио херцеговачки крш, није ништа друго до саучесништво у прећуткивању злочина који и данас вапи за правдом. Права слобода не почива на гробовима невиних дјевојака, а истински антифашизам се никада не може градити на рукама натопљеним братском крвљу.

Трифко Ћоровић

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА