Терор хрватских дивизија

У Москви постоjи документ у ком пише да jе Тито добио два ордена за храброст. Светозар Прибићевић био jе добровољац у 25. пуку 42. домобранске Вражjе дивизиjе

Стариjи водник Броз с пушком у руци на српском фронту

ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражjе дивизиjе три дана фанатично су jуришали на српски одбранбени поjас на Ади Курjачици, настоjећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама коjе су биле jужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова jединица jе нанела огромне губитке Дринскоj дивизиjи II позива. На српскоj страни пало jе 9 официра, 6 подофицира и 550 воjника…

Подручjе на коме jе оперисала ова дивизиjа, наjтеже jе страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње jе имало 242.420 становника, а десет година касниjе 186.627. Према аустриjском попису из jула 1916, Шабачки округ jе имао 76.706 људи мање него 1910. Броj мушкараца смањен jе за 57.968, а жена за 18.738.

А у саставу ове аустроугарске дивизиjе, у 10. чети 25. пуковниjе, био jе Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедиjер jе писао како jе Тито у овом рату одликован jедном “малом сребрном медаљом за храброст”, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краjа jануара до друге половине марта 1915. Истражуjући његов животни пут, Перо Симић jе открио у Москви jедан строго поверљиви документ у коме се изричито каже да jе Тито “за време Империjалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст”. Таj таjни документ, откуцан у три примерка, потписао jе jедан од наjповерљивиjих људи Коминтерне, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље Георги Дамjанов.

Податак да jе Тито у овом рату добио два, а не jедан орден за храброст, отвара питање да jе jедан орден за храброст добио на српском фронту. Тито се Србиjи борио дупло дуже него у Русиjи, и ту jе унапређен у штабсфелдвебела. А познато jе да су сва аустриjска унапређења током целог рата била саставни део указа о одликовању. Овакав закључак може посредно да потврди и његова jедина позната фотографиjа из Првог светског рата. Она показуjе како он, у присуству двоjице своjих аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. Када jе он био на Руском фронту, била jе цича зима, и очигледно jе да jе слика настала у Србиjи,наjвероватниjе на Бежаниjскоj коси изнад Београда, у првом ратном распореду његовог пука. Таj фотос демантуjе и све његове приче да jе у Србиjи водио некакву антиратну пропаганду због коjе jе, наводно, затворен у Петроварадинску тврђаву у Новом Саду, како jе тврдио и у “Лаjфу” почетком педесетих година.

У московским архивима постоjе документи из коjих се види да jе Јосип Броз, за разлику од многих аустроугарских Срба, Хрвата и Словенаца, одбио понуду руске владе да се преласком на страну Србиjе избави из ратног заробљеништва. Радиjе jе кулучио код руских кулака и потуцао се по сибирским земуницама него да учествуjе у стварању прве Југославиjе.

Титов саборац, у 42. домобранскоj Вражjоj дивизиjи, у 25. пуку, био jе и Влатко Мачек, доцниjе вођа Хрватске сељачке странке. Међутим, Мачек у своjоj аутобиографиjи, обjављеноj у Њуjорку, за разлику од Тита, описуjе у коjим jе све биткама учествовао. До танчина наводи детаље о крвавим окршаjима код села Попинци и Пећинци са српском воjском коjа jе била прешла Саву, а затим о жестоким биткама на Колубари… Мачеково сведочеље, другим речима, значи да jе и Тито прошао таj крвави пут.

Први човек усташке воjске, у Павелићевоj држави, 1941. године постаће Титов и Мачеков саборац из 25. домобранског пука. Био jе то Славко Штанцер, командант “докнадног” батаљона. О њему се говорило да jе наjвећи jунак 42. домобранске Вражjе дивизиjе. “Припадници ‘докнадног’ батаљона били су углавном добровољци”. Васа Казамировић, с много уверљивости тврди, да се међу њима налазио се и познати првак Хрватско-српске коалициjе и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић”. Хрватски воjни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србиjи 1914. године, прикупљао jе податке како су Хрвати и муслимани ратовали на десноj обали Дрине, и колико њих jе изгинуло за Аустроугарску у Србиjи и на другим фронтовима, у Русиjи и Италиjи. Воjни обвезници коjи су 1914. године регрутовани и упућени на фронт у Србиjи, из Хрватске и Босне и Херцеговине, чинили су преко 14 одсто воjних снага Аустроугарске. Јужни Словени били су броjниjи од свих других народа у армиjама Двоjне монархиjе. Славко Павичић jе пронашао податке да jе до краjа Првог светског рата, из Хрватске и Босне и Херцеговине мобилисано jе “наjмање 500.000 воjника…”

Јединица са наjвише Хрвата био jе 13. загребачки корпус, а наjелитниjа формациjа била jе 42. домобранска дивизиjа, названа вражjом. Загребачки корпус био jе ударни корпус и он jе учествовао у свим главним биткама у Србиjи 1914. године.

“Судионици тих борби сjећат ће се”, пише Павичић, “оних сjаjних jуриша наших пуковниjа. Ту се ниjе гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкоj строjноj ватри наjбољи наши частници и воjници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пjешачтва Славко Штанцер са своjом боjном…”

Дивизиjа коjоj jе припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито похваљивана jе више пута за своjе подвиге у Србиjи. Њен командант jедно време jе био већ спомињани Стjепан Саркотић, генерал-пуковник аустроугарске воjске, доцниjе земаљски поглавар Босне и Херцеговине, а jош доцниjе фанатични обожавалац Анте Павелића.

Похваљена jе више пута за своjе подвиге у Србиjи. У њене велике акциjе Павичић убраjа и прелазак Дрине код Батора. О томе пише:

“Код Батора се развила готово цела дивизиjа, а jедна jе бригада прешла Дрину”, каже Павичић. “Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима… Генерал Саркотић jе особно водио таj замашни подхват… По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизиjа пребачена jе на jужни одсек и “развила се jужно од своjе посестриме, 36. хрватске заjедничке пjешачке дивизиjе, коjа jе лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева.”

ПУЦЊИ У ПОТИЉАКА

устриjски историчар Штурценегер, хроничар тог времена, бавио се феноменом Срба у аустроугарскоj воjсци. Он каже да су “Срби су – у рату против Србиjе 1914. године – распоређивани наjчешће у прву борбену линиjу, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онаj ко би оклевао са отварањем ватре на своjу браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убиjен…”

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Тито поклањао Космет Албанцима jош 1946. године – Jadovno …

Тито убиjао комунисте у Шпаниjи – Jadovno 1941.

Тито намерно разбио СФРЈ? – Jadovno 1941.

Да ли jе Тито имао договор са Павелићем да … – Jadovno 1941.

ВЕЛИКА НЕПРАВДА: Прећутана историjа Равне горе – Jadovno …

Комунисти тражили Хрватску до Земуна – Jadovno 1941.