Живот испуњен оправданим страхом

Сретно дјетињство Синише Чучковића, рођеног Загрепчанина из Дубраве, трајало је кратко, но тих неколико дјечаштва Синиша данас памти као нешто најбоље у свом животу. Никад касније, па све до данас, нити најмањи дио те љепоте није се нит приближно поновио - од његове десете године живота невоље су се почеле редати једна за другом. 

 

Проблеми обитељи Синише Чучковић, његове сестре Сњежане, мајке Зоре и оца Љубана, почели су кад и рат, онај из деведесетих година. Отац, запослен као полицајац у Загребу, 1991. остао је у униформи хрватске полиције и наставио радити свој посао. Двије године касније, мајка је једног дана једноставно нестала. Њезино тијело пронађено је неколико мјесеци касније, у шодер граби Абесиниа недалеко Дугог села. Према свему судећи, била је уморена.

 

Траљава истрага трајала је неко вријеме, починитељи нису никада пронађени, па се нити до дана данашњег не знају све околности овог несретног догађаја. Супруг полицајац остао је радити и даље све до умировљења. Након рата је са сином Синишом отишао у родно село Балинац на Банији, код свог већ времешног оца, Синишиног дједа, а кћерка Сњежана остала је у Загребу.

 

Временом је умро дјед, овог прољећа заувијек је отишао и Синишин отац, па Синиша остаје сам у проријеђеном и забаченом брдском сеоцету на Банији. Ондје без игдје икога, без икаквих примања или помоћи, свако јутро започиње нову битку како би преживио.

 

- Несретне 1991. отац није нити помишљао да напусти хрватску полицију. Био је успјешан на послу и постао је шеф смјене. Сјећам се како је мени и сестри говорио како смо ми грађани православне вјероисповијести, како немамо друге домовине, како су наши чукундједови и дједови покопани на банијским брдима. Но, други нису тако мислили. Поједини његови колеге су се према оцу односили с мржњом, чак је на њега био почињен неуспјешан атентат. Многима је сметало што један човјек српске националности носи шаховницу на капи. Ствар је кулминирала када је мајка једноставно нестала из куће. Нестала је у 5 сати ујутро, док је отац био у трећој смјени, а ми дјеца смо спавали. Сусједи очевици рекли су да је на силу угурана у Ренаулт 4 и од тада јој се губи сваки траг. Пар мјесеци касније, њено тијело пронађено је у језеру. Истрага је била кратка и недовољна. Закључено је да се утопила. Моја мајка била је непливач и ни по коју цијену не би ишла у воду. Зато сумњамо на убојство. Иако ју је отац идентифицирао, кремирана је, а у записницима и на урни једноставно је умјесто имена било написано НН. То НН је моја мајка Зора Чучковић, с тугом прича Синиша.

 

- Након свих тих стресова и трагедија, нешто ме силно вукло на Банију. Све сам мислио, прије ћу на несрећу заборавити, но патња се наставила. Отац је умро у рано прољеће ове године и остао сам у овим брдима потпуно сам, без икаквих примања и без игдје икога. Сестра је остала у Загребу, ни њој није лако, каже Чучковић. Бори се с дивљим свињама, лисицама и јастребовима. Набавио је и узгојио неколико оваца и пар кокоши. Овце држи "на дивље", док га не ухвате. Трактор који је старији од њега не може регистрирати јер нема новаца, па живи тешко и у неком страху. Као да рат још траје.

 

- Годинама сам пријављен као незапослен на бурзи у Загребу, али ме никада нитко не зове. Посла нема. Завршио сам средњу школу и имам звање техничара за електронику. Имам чак положен и "С" испит, што значи да могу радити на бензинским постајама, послове везане с плином, у рафинерији. Но што ми то вриједи? - резигниран је Синиша Чучковић.

 

Послије очеве смрти закуцао је на неколико врата у Загребу и Глини тражећи помоћ, но, како каже, све је то било у стилу "дођи сутра". Ту и тамо, сестра Сњежана пошаље који динар, па Синиша плати струју. Углавном, свакога јутра Синиша почиње нову борбу и дуго у ноћ, прије сна, смишља како ће сутра осигурати нешто за појести и како уопће преживјети. Трошна дједова дрвена кућица све се више нагиње. У глинском Центру за Социјалну скрб, за равнатељицу Бранку Косић, рјешење његовог проблема не би требало бити комплицирано, барем када се ради о остварењу права на "социјално".

 

- Провјером код полиције установила сам да је Синиша Чучковић још увијек пријављен да живи у Загребу. Треба једноставно отићи у тамошњи Центар за Социјалну скрб, написати захтјев и сасвим сигурно ће остварити неку помоћ. Ако се пак одјави у Загребу и пријави мјесто боравка у Балинцу, онда нека дође овдје код мене, поднесе захтјев, па ћемо видјети има ли увјете. Ако их испуњава, помоћ ће засигуно добити. Поступак је врло једноставан - објашњава Бранка Косић.

 

Ипак, остаје горак окус сазнања, да и поред те силне чиновничке једноставности, постоје у разбацаним и напуштеним селима људи који живе на самом рубу, који нити не знају гдје требају отићи и који се још увијек плаше. Прича о Синиши Чучковићу дијелом открива и зашто имају разлога за оволики страх.  

 

АУТОР: Владимир Јуришић 

 

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ