Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагујевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Да ли су заиста оне, још неизбројане стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја, Синти и Рома, жртава убилачке оргије хрватских клеро-усташа и њихових горљивих босанско-муслиманских помагача 1941-1945 још увек довољан разлог да се танушни пламичак јасеновачке свеће одржава и брани од зломоћних ветрова?
Да ли је можда натпис изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор смрти Дахау „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови“ довољан разлог да се одржава и продубљује сећање на систем концентрационих логора Јасеновац, као парадигму вечне хрватско-конвертитске љаге, као непреболни грех и свих оних бивших Срба, који су се из разнородних разлога претопили у босанско-муслиманске антиподе српства... и као страшну и непролазну стигму хиљадугодишње римокатоличке цркве?

Detaljnije...

Показало се, наиме, да су у Јасеновцу жртве углавном бацане живе у раке, зато што нису успели да их довољно прикољу да би на месту остали мртви, или их нису довољно снажно ударили маљем, него су их само ошамутили, па су се несрећници у јами будили. Мало је оних који су успели да се искобељају, а огроман број људи, жена и деце умирао је у страшним мукама. Обрадио сам тако више од 20 начина убијања, мада знамо да је било 40 различитих начина на које су Хрвати у јасеновачком логору смрти убијали недужне људе, пре свега, Србе, Роме и Јевреје.

Detaljnije...