Свједочанство о злочинима у госпићкој казниони 1941.
Убијали су свакодневно, одвозили на Велебит и тако убијали над безданим јамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника.
Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић из Машалука, у Госпићу 6. јула 1952. године.“ За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941. године Мијо Старачек, пријатељ по идејама Јурице Фрковића, само мало касније Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сједиштем у Госпићу. Одмах још у априлу услиједило је хапшење Срба у Госпићу и околини. Већ у јуну похватале су усташе око 100 Срба, од којих је одмах из затвора камионом одвезено њих 40 ноћу у шуму у Личком Лешћу и тамо су побијени.
Услиједило је масовно хапшење Срба, мушкараца, жена и дјеце. Доважани су из разних крајева НДХ-а. Напунила се казнионица и двориште. Старачек и његови Иван Ковачевић, Томо Шарић, Никола Милинковић и други стражари поступали су с њима на најзвјерскији начин.
Улијетали су у ћелије и на разне начине тукли и мрцварили похапшене Србе. Људи су под батинама умирали. Својим сам очима видио када су мучили и убили у ћелији Миливоја Зеца. Гледао сам када је Пудић заклао једног Србина коме се не сјећам имена. Крајновић Никола, старац од 70 година дошао је у Госпић да си купи духана, ухапсили су га Томо Шарић и Никола Милинковић. Звјерски су га у затвору мучили, одрезали су му уши и нос а тек онда га убили из пушке. Убијали су их свакодневно, одвозили на Велебит и тако убијали над безданим јамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника. О убијању се није водила никаква евиденција. Ноћу су их убијали у ћелијама и износили, те их закопавали негдје вани или их одвозили и бацали у природне јаме у околици Госпића.
Сјећам се разговора стражара Николе Фрковића и Мије Старачека у ходнику. Фрковић је упитао управитеља, шта би с двије бабе које му сметају у стану. Старачек је смијући се рекао: “Наша је зграда широка, имају се гдје смјестити и лако их је ликвидирати.”
Те двије жене већ исту ноћ доведене су у затвор и биле убијене. Једна од њих звала се Мирић, другој је било име Злата, а мужу њеном Никола. Мирићка је тек недавно била дошла из Америке. Биле су богате и добивале су новаца из Америке. Њихова тијела била су покопана, затрпана тек с мало земље недалеко самог затвора. Имовину су им опљачкали убојице: Никола Фрковић, Иван Ковачевић, Никола Павичић и други.
У српњу 1941. отишле су усташе и с њима Иван Ковачевић и Томо Шарић у Смиљан по наређењу управитеља Старачека. Није их било од 10 до 15 дана па сам упитао Старачека гдје су они. Дрско ми је одговорио да се то мене не тиче гдје су они, да он зна куда их је послао и рекао да су они више учинили за ово 10 дана, него ћу ја за 50 година своје стражарске службе. Нашао сам се увређен и запитао га, шта су они толико учинили, а он ми је одговорио, да су почистили читаво село
Смиљан од српске гамади. Убрзо сам сазнао да су усташе и наши стражари
извршили масовни покољ Срба у селу Смиљану. Поклали су мушкарце, жене и дјецу.
Одмах након тога извршили су покољ српских сељака у селу Смиљанско Поље. Довели су у затвор Симића Лемајића и још неколико Лемајића, њих су с другима отпремили у Јадовно и тамо ликвидирали. Кад сам једног дана упитао Старачека куда одвозе толике затворенике и шта раде с њима, рекао ми је да их одвозе на Велебит, а да би и ја требао да видим шта се од њих тамо ради и да видим какви требају бити људи који су за данашњицу, мислећи на усташе који убијају заточенике. На упит шта се тамо ради, рекао је да се похапшени доводе к јами и удара их се мацолом или ножем и тко жив, тко мртав пада у јаму.
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ –
свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.