Спроведен је из затвора у Пријепољу у Сарајево, у Богословију која је тада употребљена као сабирни  затвор, ту је мучен и потом спроведен у Госпић, у Јадовно

Ако се мушкарац оцјењује по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу није било равна. Исто тако предњачио је својим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било је на леђима куме Соке, његове супруге...

Тетка Манда: "Јуче сам вам била на Јадовном. Сидила сам са Рудом Рицом. Онда сам неколико пута сила за тешки пушкомитраљез и са неколико реденика косила сам ону влашку гамад, коју су доводили из Герикта...."

Пробудио сам се у неко доба ноћи и видио како тата сједи за столом на којем је горјела шпиритна лампа. На сто је ставио прстен, бурму и џепни сат. Његов пиштољ са сребрним корицама, стајао је на столу, а његова ловачка пушка у рукама непознатог човјека који је имао још карабин и црвени фес на глави.

У мају као радник одведен из куће, (види књигу др Затезала: ЈАДОВНО: 439 стр.) и убијен мучки у логору Јадовно у јулу 1941.

Зашто сам тек сада сигуран да су ми зликовци убили оца у Јадовну а не у Јасеновцу? Зато што је логор смрти Јасеновац формиран у августу 1941. године а прве жртве је примио у септембру 1941. године. Мој отац и његови сапатници, ухапшени су 6. маја 1941. године кад су усташе у Јадовну већ увелико изводиле свој злочиначки посао.

Писмо из Госпића кући је послао по неком мостарском усташи (којем је за узврат дат Драгин кожни капут). У писму је савјетовао Мару да са дјецом пређе у римокатоличку вјеру како би се спасили. Убијен је половином августа1941 године у логору Јадовно код Госпића.

Са мојим оцем Миланом отишли су и бачени у ту јаму истог дана и рођена браћа Миланова и то: Мирко, Никола и Дане. И они су ЧЕТИРИ РОЂЕНА брата и дан данас у тој јами. Нико није покушао да их повади из те јаме.

Симо Ђуре Будимир рођен је Мркоњић Граду 1889. године. Отац Ђуро, пољопривредник, повремено је радио као трговац или гостионичар, али је често пропадао, па се поглавито бавио земљорадњом, Мајка Јованка, домаћица.

Симо је завршио основну школу у Варцар Вакуфу, како се раније звао Мркоњић Град. Стручну економску школу завршио је у месту Геделе код Будимпеште. После тога постављен је за среског економа у Мркоњић Граду.

На подручје некадашњег усташког логора Слана сам први пут дошао 2006.
Као и тада 1941., и онда је на Слани пржило сунце. Рекао би наш народ "гори земља". Овдје нема земље, Слана је сами камен. Једини живот који се ту одржава је биљка зелених назубљених листова отровног садржаја.
Камен на Слани је оштрих ивица. По њему је и обувеном тешко ходати. Још увијек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом у камену градили те објекте и цесту која води „од никуда никуд“, а која се још увијек добро види. Ноћу су се смрзавали под импровизованим надстрешницама.

Усменом предању каже да су моји преци  у Војну Крајину прешли из Србије,а  тачније из околине Кусатка.Писаних сведочанстава,на жалост, о томе немам.
На почетку желим да укажем да догађаје из повести треба писати јер велика је важност писане речи.
Писана реч оставља ожиљак на папиру баш као што су догађаји из пролећа 1941. године оставили ожиљак на души нас Дражића-потомака Вукашинових.
Због тога и ја,ето,пишем ову повест о њему-да остави траг и да је не поједе мрак заборава.

Одлучио сам се да ову тужну причу о сатирању и уништењу моје породице 1941. године почнем о порјеклу мојих предака и времену када су бјежеци пред турским зулумом дошли у кршевиту Херцеговину. Презиме Мићевић први пут се помиње у Мостару почетком деветнаестог вијека. Казивања говоре да је неки наш предак, Мићо Ковачевић, отишао са Бањана због терора и угњетавања османлијских власти,  и да се доселио у Мостар. Ради  своје, и сигурности породице, промијенио је презиме у Мићевић. На породичном гробљу у мостарском насељу Опине, има гроб мог чукун-дједа Марка који је родјен 1815.год.,а умро 1879.год. и он је први рођени Мићевић, од оца који са некад презивао Ковачевић.

Zar je moguće živjeti, djelati ili bitisati,a ne postaviti sebi i drugima pitanje o nastajanju, korjenima,brdu, nebu, livadi, kući ili zdencu? I kako je moguće da se ode na počinak i utone u snove, a da se ne sazna istina vertikale i horizontale o sebi i svojima?
Koliko god sam se trudio da saznam o mojim korjenima, porijeklu i nastanku prvih Marića, obilazeći arhive i muzeje, čitajući knjige, publikacije, feljtone i slušajući brojne razgovore starijih, sve sam sigurniji u uvjerenju da je moja baba, po nadimku Pavluša-zvala se Cvijeta Pavlović (udato Marić) najjači oslonac i pouzdanje, koje mi je omogućilo da bar otpočnem ovaj rodoslov, bez mnogo izgleda da ću ga nekad i završiti. Uostalom to nije ni bitno. Svjesno upadam u onu poznatu zamku da smo uvijek na početku...

Vujić Mile Kuzman, a po majci, Ljubica rođenoj Krnjajić iz sela Brezovac, rođen je kao najmlađe dijete, 22.11.1919. godine u selu Kričke, mjesni ured Donji Čaglić, opština Pakrac, Kraljevina Jugoslavija. Živio je i odrastao uz roditelje, sa još dva brata, Stevan i Stanko i sestrom, po imenu Petra. Kada je porastao, kao i ostala djeca, čuvao je po pašnjacima stoku i pomagao roditeljima u raznim seoskim poslovima. U tome razdoblju, u odnosu na braću i svoje vršnjake, isticao se, ponekad i više od ostalih.....

Moja saznanja o stradanju mog oca Milušić Milana su na osnovu priče – saznanja moje majke Milušić (Tode) Natalije koja je zajedno odvedena od strane ustaša iz Mostara.
- Na dan 2 ili 3. VIII 1941. godine u prepodnevnim časovima odvedeni su sa željezničke stanice u Mostaru (verovatno da su ih ustaše pratili). Majka je pratila oca na voz kojim je trebao da ode u Sarajevo na operaciju vena. Molila je da otputuje i pokazala uput lekara, ali uzalud.

15.3.2010. - By Nebojša Tojagić -Banja Luka, R. Srpska

Moji preci nekoć naseljavaše predjele oko Gračaca. Na njihovu, pa i moju sreću, ti predjeli  su istočno od Gračaca gdje ustaška noga tih ljetnih dana ratne 1941. godine nije zakoračila ili što je tačnije, nije se usudila da zakorači. Da su vlasti NDH ostale duže u Gračacu sasvim je izvjesno da bi krvnici zakucali i na njihova vrata.

Dani Novak

By Dani Novak

I am currently 61years old and most of my life did not have Peace of Mind. I did not understand why until about age 40 when I realized that I am a child of Holocaust survivors. Yes. I knew it theoretically but was not connecting it to my emotional states that were very unstable. I was never admitted to a mental institution but the fears and inner turmoil was almost unbearable. I completed my PhD in pure Mathematics but as a young professor spend many hours just walking in the woods by the university where I worked. This is all past now because I was led to Jadovno and Pag where many of my relatives died.