МОЈЕ ЈАДОВНО: Вукашин В. Дражић-мој прадеда

Latinica

Усменом предању каже да су моји преци  у Војну Крајину прешли из Србије,а  тачније из околине Кусатка.Писаних сведочанстава,на жалост, о томе немам.
На почетку желим да укажем да догађаје из повести треба писати јер велика је важност писане речи.
Писана реч оставља ожиљак на папиру баш као што су догађаји из пролећа 1941. године оставили ожиљак на души нас Дражића-потомака Вукашинових.
Због тога и ја,ето,пишем ову повест о њему-да остави траг и да је не поједе мрак заборава.
Мој прадеда Вукашин В.  Дражић рођен је 1900. године у Чемерници у тадашњој Држави Цара и Краља,Аустро-угарској монархији.
Био је прво мушко дете  које је остало у животу (први син Васа и Марије Дражић,Никола,умро је у четвртој години) и због тога је по старом српском  обичају  добио име које асоцира на вука-Вукашин.Веровало се да су деца која носе таква,вучја, имена заштићена од разних демона,вештица и осталих злих сила,те да ће их вук чије име носе одржати у животу.То се показало као делотворно јер су два мушка детета рођена након њега,Душан и Михајло,умрла са осам месеци,односно са 7 година.
Вукашин је остао једини да продужи нашу лозу.
Бавио се мој прадеда у свом животу разним пословима;
За време Првог светског рата,као младић,био је писар код адвоката Душана Пелеша који је касније био Министар правде у краљевини СХС.Радио је и на железничкој станици Топуско као превозник огревног дрвета,а након тога у топионици Врановина.
Којим год послом се бавио увек је био посвећен и своме дому,деци и земљи.
Свој динар,којим је издржавао породицу,зарађивао је поштено и уз много зноја.
Иако није био превише крупан био је доста снажан, па је због тога добио надимак „Гвозде“,надимак му је пристајао и због чврстине какрактера.Није био човек спреман да прави труле компромисе,а ту црту смо наследили и ми-његови потомци.
Након доста тешких година и мукотрпног рада 1932. године уследио је период стабилности у дому мојих предака.Деца расту и у сваком смислу напредују.Вукашин планира градњу нове куће што 1935. године и отпочиње.
На Светога Саву 1936. године моји преци усељавају се у свој нови дом.
Тих година, мој прадеда је више него икад посвећен одгајању деце,а плату зарађује у већ поменутој топионици „Врановина“.
Тако је то трајало све до црног пролећа 1941. године.

Након нацистичког „блицкрига“ и  краха Југословенске војске у априлском рату,а и пре тога,у Србе се увукао страх и неизвесност.
Такозвана НДХ проглашена је  11. априла 1941.,а тада су и почела   прва хапшења Срба.У тим данима моји преци ноћи су проводили без сна,а трзали су се на сваки лавеж паса.“Стижу Усташе!?“ Нарочито су се плашили за главу породице-Вукашина.Никада он није крио своју нетрпељивост према „франковцима“ и њиховим суманутим политичким идејама.
На жалост,показало се да су њихова страховања за  животе била оправдана.
Једне ноћи,друге половине априла месеца Усташе дођоше и одведоше мога прадеду.
Мој деда,a Вукашинов најстарији син Марко, тада узима секиру у руке и по мраку их прати не би ли одбранио оца од могућег злостављања.Ходали су тако око километар до „марице“ која је чекала.Одвезли су мога прадеду у правцу Топуског.Мој деда се тада враћа породици,а чим је свануло кренуо је у Топуско да сазна где му је отац.

Нашао га је  заточеног у једној просторији у здању тадашње управе купалишта.Између осталих ту су били и др.Вурдеља,Ћана Шкаро и Јован Воркапић.
Кроз прозор,махањем рукама мој деда и његов „Стари“ су разменили поздраве.
Око поднева заточенике су одвели у непознатом правцу.
У нашој кући је владао мук.Ни вести ни гласа од Вукашина.Са свих страна пристижу вести о усташким злоделима.У плачу и у очекивању најгорих вести пролазе дани у кући Дражића.
Петнаестак дана након одвођења Вукашин се појавио кући!Настало је велико весеље!!!
Причао је  како су их из Топуског одвезли у Загреб у злогласни затвор у Петрињској улици.Међу њима је било још Срба из Глине,Топуског и Петриње.Њих око двеста било је смештено у малој ћелији 14 дана са јадним следовањем хране и воде,а на саслушавањима су их злостављали и тукли.
Пустили су их кућама уз претњу да не смеју да напуштају своје домове.
Породица се још није ни навикла на Вукашиново присуство,када је он поново одведен.

Мој деда о томе бележи:
„Једнога јутра,између 8 и 9 часова,приметио сам групу људи како се низ Лончарску страну (породица Лончари-наши суседи и рођаци прим.) спуштају праћени двојицом жандара.Крећу према нашој кући-непосредна опасност по тату.Он је зграбио мотику па заједно самном упутио се кући Демоња (породица Демоња-наши суседи),а код куће смо рекли,ако буду тражили тату,да кажу да је отишао да оправља млин Бановац.Зауставили смо се код Демоња,да видимо како ће бити даље.“
Код куће усташе наређују једанаестогодишњем Ђури-брату мога деде,да хитно оде по Вукашина те да ће они чекати у кући.
Могао је мој прадеда тада да побегне у шуму и тако да спаси свој живот.Наравно тада би сигурно изложио опасности целу своју породицу.
Свестан да му повратак у кућу значи сигурну смрт ипак се одлучио на тај потез како би спасио своје највољеније.
На нашем дрвљанику тада су већ под стражом седели Вукашинова браћа од тетке;Перо,Пајо и Никола Лончар,те Матија Лочар-њихов синовац као и Драган и Раде Девић.Немо су се гледали и као да су без речи једне друге питали „У чему је ствар?Шта смо згрешили?“
Мога деду су прикључили групи и за око пола сата настао је покрет кад су их потерали у правцу општине Вргинмост.Мој деда је после извесног времена пошао за њима и нашао их заточене у једној од соба Општине.Ту је било још много Срба покупљених у Горњој Чемерници,Батиновој Коси и Буковици.

Мој деда овако описује тај догађај:
“Кроз прозор ми је тата,некако,дао сигнал да му набавим цигарета.Отрчао сам у дућан и трговац Брацо Манојловић,ми даде једну кутију „Ибра“-више није имао,јер се нису могле нигде више ни набављати.У међувремену,сви су људи били изведени,сврстани по четворо у ред и тако их потерали у правцу Бовића.Некако сам успео да се у поласку приближим тати,дао му неопазице оне цигарете,а он ми шапнуо:
“Марко,одмах бежи за Београд!“
То је било моје последње виђење са татом и наш последњи поздрав.“
Од мога прадеде је остала и дописна карта коју је послао из логора „Даница“ својој сестри Милки:
„Драга сестро,претпостављам да си стигла кући па ако можеш пошаљи ми преко Маре 600 динара,свима поздрав-Ваш Вукашин.“
Наиме,причало се да неки усташа из логора „Даница“ пушта заробљенике за 100 динара.Мој прадеда је тражио новац како би откупио своју и коже своје браће и суседа.
Новац је скупљен и послат али на жалост прекасно.Стигла је вест да они више нису у „Даници“.
Милка Дражић бележи о томе:
„И тако црна коб оте последњу наду спаса Вукашинова живота и браће Лончара.Неколико пута сам читала његову дописницу,дуго загледала свако слово,сву карту,тражила сам неки тајни знак-није га било.Сјетила сам се ,да усташе,тобож,дозвољавају онима који се добро владају у логору,да кући напишу 20 ријечи.Пребројим-тачно 20 ријечи.Дакле варка је.Вукашина су по свој прилици,присилили да то напише.То је исто био део тактике крвника за даља хапшења и пљачку новца.“
Из логора „Даница“,мој прадеда је одведен и зверски убијен у комплексу логора „Јадовно“.Његове неспокојне кости и данас леже у једној од бездних јама Јадовна.
Опомена су нам да никада не смемо заборавити трагедију која се десила нашим прецима на територији такозване НДХ.
Заборавити не смемо,а опростити не можемо.Опроштај је ипак-Божије дело.
Од заборава такође требамо да сачувамо и злочинце.Како оне који су убијали и убиства наређивали,тако и оне који су ћутали и заташкавали истину о Јадовну.
Само тако можемо допринети да се овакви стравични злочини никада више и никоме не понове.

Ако постоји неко од потомака убијених,а да зна догађаје везане  за боравак мога прадеде у логорима „Даница“ и „Јадовно“,молио бих да ме контактира.
То би ми много помогло јер о том делу његових мука не знам ништа.

Марко Дражић
Београд