Страдање породице Мићевић из Мостара 1941.године
Одлучио сам се да ову тужну причу о сатирању и уништењу моје породице 1941. године почнем о порјеклу мојих предака и времену када су бјежеци пред турским зулумом дошли у кршевиту Херцеговину. Презиме Мићевић први пут се помиње у Мостару почетком деветнаестог вијека. Казивања говоре да је неки наш предак, Мићо Ковачевић, отишао са Бањана због терора и угњетавања османлијских власти, и да се доселио у Мостар. Ради своје, и сигурности породице, промијенио је презиме у Мићевић. На породичном гробљу у мостарском насељу Опине, има гроб мог чукун-дједа Марка који је родјен 1815.год.,а умро 1879.год. и он је први рођени Мићевић, од оца који са некад презивао Ковачевић.
Долазак на тако шкрту и оскудну земљу, за једну сељачку породицу, која ће искључиво живјети од плодова те земље, упућује на то да избор није био велики и да је само требало сачувати голи зивот. Што оскуднија и пасивнија мјеста, удаљена од ријека и плодних долина била су сигурнија, у вријеме кад турска царевина није имала милости за српски народ.
По досељавању у нове крајеве моји преци су били кметови код беговске породице Бехлиловић, што значи слуге или боље рећи робови земана турског. Није лако описати и наћи ријечи које би дочарале ондашњу ситуацију. Тешко је било, окрутна, бездушна и сурова власт турска угњетавала је и вршила терор над мостарским Србима који је патио, трпио, и свакојаке муке подносио, али се истовремено кријепио успоменама на његову стару славу и успјехе.
Баш некако у та времена мој чукун-дјед Марко се оженио, и не дуго затим са супругом Цвијетом изродио синове Ђуру-1857.год. и Митра 1861.год.
Пред сами крај турске владавине 1873.године у Мостару, у насељу Бјелушине, изграђен је Саборни храм, Свете Тројице. Тачно деведесет двије године касније, мене је у том храму крстио свештеник Бестић Милорад.
Јула мјесеца године 1878.год., на Берлинском конгресу, Аустро-Угарској монархији је дато право да окупира Босну и Херцеговину. За босанско-херцеговачке Србе то је значило само замјену Турске новим непријатељем. Аустро-Угарска инвазија не доноси ништа добро, а њена власт је била неправедна, ненародна, угњетачка и експлоататорска. И моји преци, као и остали српски народ, су били у великим невољама и проблемима. Тешко је било, али морало се ићи даље, још више запети и радити, да би се опстало и преживјело. Истрајност, пожртвовање, неустрашивост и солидарност тадашње генерације моје породице су временом дали резултате. Кренуло се са мртве тачке и ишло ка бољем и напреднијем. Живјело се мало слободније, у односу на претходно доба, али се ипак осјетила власт туђина. У то вријеме, Мостар је важио и био на гласу као најнационалнији град западно од Србије. Био је центар сваког покрета: од културног, националног до политичког и био најподеснија и најпоузданија средина у тада окупираној Босни и Херцеговини. Ондашња српска елита је свакако знала и успјела у тешко вријеме, под ропством, да пробуди свијест српског народа, да га образује и води ка напретку и уз велики и нескривени патриотизам водила свеколико српство града Мостара ка бољој и успјешнијој будућности. Пред сами крај 19.вијека, мој прадјед Митар је оженио Милицу Зуровац и са њом добио деветоро дјеце-пет дјечака и четири дјевојчице. Прворођено дјете 1899. године био је мој дјед Милан, потом Ристо 1903.год., Васо 1905. год., Никола 1909.год. и Перо 1911.год.
Тешко се живјело,велику породицу је требало прехранити, а слабо издашна, кршевита земља, херцеговачка, премало је давала за иоле нормалнији зивот. Невоље су долазиле једна за другом. Атентатом младог револуционара Гаврила Принципа на престолонасљедника Франца Фердинанда, у Сарајеву на Видовдан 1914.године започињу нови проблеми за Србе и српски народ у цјелини. Убрзо након атентата у граду Мостару је почело хапшење најугледнијих Срба, као и српских свештеника.Већ 27.јула, дан уочи објаве рата Краљевини Србији, фанатизована маса у граду на Неретви бјесомучно је напала на српску цркву, школу, митрополију, српске трговине и домове, пљачкајуци и отимајући све сто им је до руку дошло. За српски народ настаће страшна искушења,ј ер је остао без заштите и био стављен изван закона. Све што га је окруживало бејаше му крвни и заклети душманин ,настадоше најстрашнији прогони српског племена. Али уз све ове велике тешкоце и недаће, српски народ је по ко зна који пут уз велику вјеру у Бога и у побједу, успио да не поклекне, него да поносито и јуначки издржи све патње и неправде. Хиљаду девесто шеснаеста година је значајна за нашу породицу због тога што је тада у кући било осамнаестеро чланова, што је највећи број од када се знају тачни подаци. Рат, тежак и немилосрдан, ваљало је опстат и прехранити се. На срећу успјело се. Након четири године, слобода прва, права, након пет вјекова турског ропства и четрдесетак година Аустро-Угарske okupacije.
Хиљаду девесто тридесет друге године деда Милан је оженио Милеву Пудар и са њом изродио сина Димитрија 1933.год. и кћерку Зорку 1937 год. Деда Милан је радио у расаднику „Друштво Бор“ који се налазио на мјесту данашњег хотела „Ружа“, а потом од 1938 до ’1941.г.у „Фабрици дувана“ Запослење је доњело бољитак, напредак је био видљив. Боља економска ситуација и срећнија времена нажалост нису дуго потрајали.
Долазак 1941.године доноси катастрофу за нашу, као и за многе друге мостарске породице. Средином мјесеца јула у Мостар долази Иван-Ивица Херенчић коме је била намјењена посебна улога у усташкој геноцидној стратегији. Он је учествовао у неуспјелом атентату на краља Александра 1933.год.у Загребу, а потом успио да побјегне у Италију и тамо се придружи Анти Павелићу. Неколико дана по доласку Херенчића у Мостар почела су масовна хапшења и убијања Срба. Само у периоду од деветнаестог јула до четвртог августа ухапшено је 750 Срба и транспортовано у Госпић, одакле су отпремани у Јадовно и друге велебитске јаме и губилишта, или пак у Јасеновац, Цапраг, Двор на Уни, Јастребарско и друге усташке логоре смрти. Застрашујући талас усташког злочина Независне Дрзаве Хрватске прохујао је као вихор кроз Мостар и цијелу Херцеговину. Људи су мучени, клани и убијани само зато сто су били друге вјере. Јаме-Голубинка, Видоња, Бивоље брдо, Кукауша, Градина, Пандурица, Капавица, Рзани до, Корићка и многе друге постале су масовна гробница за многе Србе.
Ту незапамћену мостарску трагедију,српски пјесник, Алекса Шантић је визионарски наслутио знатно прије тог времена, изражавајуци је у својим стиховима :
"На убогом пољу мога завичаја,
Не чују се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста поља."
Тешко је наћи кућу у долини Неретве која није била завијена у црно. Од осам хиљада мостарских Срба, колико их је било прије рата,хиљаду девесто четрдесет пету је дочекало њих осам стотина. Илин-дан, године хиљаду девесто четрдесет прве, био најтрагичнији и најцрњи дан у историји битисања наше породице. Тог дана усташе упадају у породичну кућу, хапсе и одводе четворицу мушких глава, и то:
1. Мићевић (Митра) Милан – радник, рођен 1899. године у Мостару, насеље Опине. Радио у расаднику „Друштво Бор“ који се налазио на мјесту данашњег хотела „Ружа“,а од 1939 до 1941 у „Фабрици дувана“.
2. Мићевић (Митра) Никола – рођен 1909. године у Мостару, насеље Опине. Радио као месар у месари „Шаин“која се налазила преко пута основне школе „Светозар Ћоровић“ у мостарском насељу Лука.
3. Мићевић (Ђуре) Данило рођен 1899. године у Мостару, насеље Опине.Радио у расаднику „Друство Бор“ који се налазио на мјесту данашњег хотела „Ружа“.
4. Мићевић (Ђуре) Марко, рођен 1897. године у Мостару, насеље Опине.Радио код имућнијих газда (Докића,Ћоровића,Пузића) као надзорник послова.
При доласку усташа Марко и Данило били су на оближњем имању, и имали су прилику да побјегну. Наивно верујући да се немају чега бојати, да нису ни за шта криви,и да су на далеко били познати као поштени и честити домаћини,на позиве сестре Јоке,којој су усташки џелати наредили да их зовне, дошли су кући што је за њих нажалост била кобна греска. Сви наши мученици одведени су у злогласни затвор основне школе краљице Марије (садашња основна школа „Хамза Хумо“, која се налази у Булевару Револуције), гдје су мучени и премлаћивани. У школи је била смјештена Херцеговачка усташка бојна којом је командовао Иван Херенчић. Моја баба, Милева, супруга деда Милана, Мара, супруга Николе и Јока, рођена сестра Марка и Данила, ишли су у затвор да виде своје најближе, али једини податак који су добили од Херенчића је тај да су отпремљени за Пакрац. Поуздано се зна да су из школе „Краљице Марије“, пребачени у логор у Јабланици, гдје су требали бити побијени, али тај покољ су спријечили њемачки официри који су дошли из Сарајева јер су добили дојаву да се спрема велики покољ над недужним цивилима. Стотињак, од укупно седамстопедесет мостарских Срба који су скончали у Јадовну, је добило пропуснице за Србију и тако избјегли оно најгоре. Нажалост, чланови моје породице нису били те среће и око десетог августа пребачени су у Госпић, одакле су одведени у логор Јадовно, гдје су свирепо убијени,а потом бачени у неке од велебитских јама.
Нека им је вјечна слава и покој душе.
Милорад (Димитрије) Мићевић,унук убијеног Милана Мићевића.
У Зрењанину на Тројцин-дан 2010 године.
