Као и многи потомци и поштоваоци жртава комплекса усташких логора Јадовно, тог дана, 26.јуна по реду, први пут сам дошао на шумовити и кршевити, пасивни и од свијета склоњени Велебит, па одатле и на пашку Слану и  Метајну, мјесто и простор, што више личи на рељеф неке  планете без живота и без било какве наде у живот исти тај.

Велики је дан и још већи повод. Послије 69 година Дан је сјећања на преко четрдесет хиљада жртава, које је паклена машинерија  ендехазије опијена затвореним самогласником У, ношена патолошком мржњом према Србима, Јеврејима и Хрватима, ако су били антифашисти, успјела свирепо, монструозно и методама, непознатим цивилизацији, ликвидирати у најкраћем могућем року.

Страшни горила је знатно прије наоштрио своје ножеве.

Да ли је Јадовно био јад, јадовање, јадовиште или је ту био логор? Или је био звјерињак за крвави пир, кланица, мучилиште и губилиште немоћних и недужних људи, депортованих у марвеним вагонима са своје тежачке земље и горштачког камена, да би скончали у каменим јамама велебитским или скапавали на пашком камену, халуцинирајући питку воду и храну, док голим рукама зидају бајту или камени зид, односно о врату носе камен прије бацања несрећника у море.
Тог јунског дана пред Шарановом јамом, послије толико година од страдања великомученика јадовинских, у сваком погледу шаролики свијет посјетилаца, призивао је сјећање на минула времена и догађаје.

У једном тренутку помислих како би овдје и сада требало да се само тишина чује, док пада цвијет на камен или у воду и док пламти прислужена свијећа.
На Велебиту, тог дана, било је сасвим другачије; око ирационалног амфитеатра и непосредно у њему, а затим  и мало ниже пред јамом узваници и обични људи, жамор, граја, бректање мотора, путокази за бициклисте, нова-стара плоча као знамен, говори и обраћања, заставе,  вијенци и пушке, лојанице, молитве, зујање камера, свечано обучени полицајци и они специјални, у шуми скривени.

Помислих, можда и мора тако бити овај пут, јер је овај пут први пут на овакав начин.

Док чекамо формирање тужне колоне према Карлобагу, прилази ми старица, видно потрешена и нуди чашу мученице за покој душама. Каже да често долази, јер су јој ту у пећинским јамама сви њезини и да живи за дан, када ће се напокон извадити кости свих пострадалих и достојно сахранити у заједничку гробницу. Показује ми подлоге на зиду, гдје су били стихови великог Хрвата Горана, као и постамент на коме се налазила нека скулптура. Не би јој сметали овдје ни крст ни петокрака ни јеврејска шестокрака..., само да се јадовинске жртве достојансвено сахране.

Док се возимо преко бескрајно широког Велебита и кривудамо осмицама према мору, роје се мисли, слике дана престижу једна другу и док се утисци још не слијежу, размишљам о другој старици, што је вратише са Изачића, иако је била на најављеном списку организоване посјете на  Дан сјећања. Истекао јој пасош, а личну предала у социјално. Говорила је да први пут иде у Јадовно. Хоће ли је сачувати свевишњи такве правде?

У малом приморском градићу Карлобагу почетак туристичке сезоне, купачи, терасе, сладолед.
Док пловимо бродом, што клизи по кристално чистој морској води и пролазимо поред сивобијелих камених громада, према најдаљем стратишту, одакле није ни у сну могло бити повратка, угледа се понека рибарска бродица и ријетки купачи.

Само по себи се намеће питање. Како обиљежити пашке жртве? Овдје је све сами камен, уграђен у бајте, бескрајне зидове или разасут свуда унаоколо. Или су хриди, издигнуте окомито изнад морске обале. Јесу ли кости у дубинама пашког канала или су под камењем?
Њих засигурно нико и никада неће сакупити.

На Ивањдан,Љета Господњег 2010.