PayPal

Помозите Вашом донацијом Јадовно 1941.

Датум и вријеме објављивања: 23.1.2012 9:27

Крваво недељно јутро у граду Каркахенте

ratko

Тај 20. април 1969. године, у градићу Каркахенте, недалеко Валенсије, у Шпанији, освануо је пун сунца. Била је недеља. Између десет и пола једанаест младић, звао се Домагој, напустио је породичну вилу у јужном делу места, окружену чемпресима и олеандрима, и упутио се према цркви. У кући је владао мир. Човек по имену Вјекослав, стар 55 година, седео је у раскошно намештеној соби за дневни боравак и прелиставао новине. Био је миран и опуштен. Горе изнад њега, на спрату, Илија Станић је чинио све да смири нерве затегнуте до границе пуцања.
Силази у приземље, отвара врата собе у којој седи Вјекослав и пита га треба ли нешто. Скувај ми каву, одговара овај, не дижући поглед са новина. Илија одлази до кухиње, окреће се неколико пута према отвору ка дневној соби, из малог џепа на панталонама вади кесу са некаквим прашком и ставља га у воду за кафу. Три минута касније кафа је била испред оног човека.

М. НИКАД ВИШЕ
Илија остаје у соби и чека. Вјекослав пије кафу и чита. Ништа се не догађа. Илија после неколико минута устаје и поново одлази до кухиње. Са места где га је раније оставио вади чекић и ставља га за појас, испод кошуље. Још петнаестак минута остало је до једанаест сати. Илија се враћа у собу где се ништа није променило; Вјекослав и даље мирно прелистава новине, испред њега је сада већ празна кафена шоља. Илија узима шољу и само наизглед мирним кораком напушта велику собу. Грозничаво размишља шта да ради, негде је погрешио, план пропада. Вероватно због прашка.
Остаје у кухињи и чека, сваки секунд му је дужи од сата. Никакав звук не долази из собе. Илија вади чекић из панталона и ставља га на судоперу. У том тренутку, а било је десет минута до једанаест сати, из собе допире глас: „Илија, мени је зло“. Овај се у два корака нашао у соби по којој Вјекослав, у лицу црн као земља, тетура придржавајући се за намештај. Покушава нешто да каже, али безуспешно. Пада, диже се и повраћа. Илија га води до кухиње, Вјекослав ставља главу изнад судопере и покушава да дође до воде али уместо спасоносне текућине добија ударац чекићем у главу. Пада рушећи све око себе. Илија се муњевитио сагиње и удара га још једном чекићем, прецизно, посред чела.
Диже се и одлази да закључа улазна врата, враћа се у кухињу и не може да верује, Вјекослав стоји, сав окрвављен, и дахће као животиња. Илија узима некакву штанглу испод степеница које воде на спрат, прилази Вјекославу и следи ударац посред главе од којег се распукла лобања. Вјекослав пада на под, Илија неколико секунди гледа како умире, а онда га удара још једном.
Муњевито се пење на спрат, доноси велики покривач за кревет и замотава сада већ мртво тело. Вуче га до једне од спаваћих соба и ставља испод кревета. Чекић и штанглу односи у подрум, пресвлачи се, излази на улицу и зауставља први такси. Колико кошта до Валенсије, пита омањег, дебељушкастог таксисту. Тристо педесет пезета, каже овај. Ево ти пет стотина, ја данас частим.
У осам навече тога дана, са железничке станице у Валенсији, Илија Станић је свом брату у Коњиц (Херцеговина, Југославија) послао телеграм у којем је писало: „М. никад више“ .
Овако је, према сведочењу Илије Станића и ономе што је утврдила полиција места Каркахенте, окончан живот једног од највећих монструма двадесетог века, оснивача логора Јасеновац, усташког злочинца – Вјекослава Макса Лубурића.

ЛАКА МЕТА УДБЕ
Ко је Илија Станић? Рођен је 1945. године у једном малом селу општине Коњиц, која данас припада Федерацији Босне и Херцеговине и тек делићем Републици Српској. Од почетка Другог светског рата Илијин отац био је у усташама али му то није било довољно па је, по окончању рата, упркос поразу, наставио да се бори за НДХ, сада у саставу „крижара“, остатака усташке војске, са којима је нова Југославија на простору западне Херцеговине имала великих проблема јер су усташе ту лако налазиле јатаке и сараднике. Примера ради, Илијин отац борио се још шест година, погинуо је 1951. у једном окршају са полицијским снагама тадашње државе.
Верзија која је најближа истини каже да је Илија Станић, због онога што му је био и радио отац, постао лака мета Удбе, за коју почиње да ради веома млад. По тој верзији босански огранак тајне полиције припремао је Илију дуго и студиозно за оно што ће се испоставити као посао његовог живота. Станић је успео да се усташкој емиграцији у Франкфурту, а касније у Шпанији представи као огорчени млади Хрват из Босне који жели да настави очевим стопама. Пролази бројне провере добија контакт са Максом Лубурићем, који је био под заштитом режима генерала Франка, и прелази да ради у његовој штампарији. За Лубурића Илија Станић је био лектор хрватског језика и одани следбеник усташтва, често је боравио у његовој вили, помагао му, готово да је постао члан породице.
После обављеног задатка Станић се враћа у Југославију. Већ на граничном прелазу, горе код Шентиља, успоставља контакт са полицијом, представља се и од Словенаца тражи да га преузму агенти Удбе са подручја Сарајева. Сутрадан у главном граду Босне и Херцеговине бива примљен код министра полиције, а добродошлицу му је пожелео и шеф Удбе за БиХ, Фехим Халиловић. Они га обавештавају да је о свему информисан и Тито који је, рекоше му, одушевљен оним што је Илија урадио и који га лично поздравља.
За убиство Лубурића Илија од Удбе добија нови БМВ, један стан у Сарајеву, један у Београду и могућност да бира где ће да живи и шта ће да ради. Станић неко време проводи формално запослен у републичкој администрацији БиХ, па одлази у Београд. Ту се жени, добија сина и враћа се у Сарајево. Мајку и сестру Илије Станића Удба смешта у село Бешка, општина Инђија, у Војводини.

ЧЛАНСКА КАРТА 101
Он сам ужива у улози државног хероја, троши велике количине новца које добија од Удбе, а како је преке нарави често долази у сукоб са разним људима. Јавно се хвалио да је баш он дошао главе највећем злочинцу Другог светског рата са простора Југославије.
Након што је загребачки новинар, Ђорђе Личина, објавио књигу о ликвидацији Макса Лубурића и још неких усташких и четничких емиграната, Станић се нашао у незавидном положају, суочио се са попреким погледима и провокацијама у родној Херцеговини, чак и у Сарајеву, а добијао је и претње да ће бити убијен. Он сам планирао је да се освети Личини и да га убије као и Лубурића. Удба га смирује али Станић све чешће прави инциденте по Сарајеву тако да је неко време била отворена опција његовог физичког уклањања, да не би наносио штету и нове проблеме тајној југословенској полицији.
После серије разговора који су обављени са њим Илија Станић се почетком осамдесетих година повлачи готово у илегалу и на сцену се враћа у време распада Југославије.
Слободан повратак усташа у Хрватску и Босну, пресвлачење комуниста у одоре хрватских екстремиста и следбеника Павелићевог покрета, доводе Илију Станића у предворје физичке ликвидације. Скрива се по Сарајеву и околини, а са почетком сукоба у том граду најпре се учлањује у ХДЗ (чланска карта број 101) а онда тражи и успева да нађе начин за ангажовање у оружаним формацијама под командом Алије Изетбеговића.
Процењује да му те две одлуке могу сачувати главу. Све време чини огромне напоре да промени сопствену биографију, скине са леђа сада већ неподношљив и врло опасан терет агента Удбе и себе представи као жртву Удбе, као човека који је одувек био за НДХ и Павелића. Не спори да је учествовао у ликвидацији Лубурића али сам чин убиства пребацује на извесног Владу Марковића и Николу Катичића који су, по Станићевој причи, а уз његову помоћ, убили Лубурића, ударајући га чекићем и штанглом по глави. Наводно, нису могли да му опросте раскид са Павелићем. Станић се, опет по његовој причи, приклонио атентаторима љут што је Лубурић једном приликом рекао да су „крижари“ – међу којима и Илијин отац – били илузионисти.
Илија Станић и данас живи у Сарајеву. Много тога се променило, тензије су спласнуле, минула је и директна опасност његове физичке ликвидације али нико, од оних којима је то уопште интересантно као историјска чињеница, није поверовао у његову другу, измењену, верзију убиства управника логора Јасеновац.
Иначе, Вјекослав Макс Лубурић, рођен је шестог марта, 1914. године, у селу Хумац, код Љубушког, у Херцеговини. Његови преци су у западну Херцеговину доселили из долине Пиве. Поред Лубурића у Љубушком и околини до данас су сачувана и друга презимена „досељена“ из Црне Горе и тзв. „Старе Херцеговине“; Вучић, Кордић, Стојић, Бубало, Павловић, Петровић, Миличевић… и сви су жестоки Хрвати. У општини Љубушки је и село Клобук, место рођења Андрије Артуковића, још једног од управника логора Јасеновац, а у тој општини готово да нема куће која није дала бар једног активног усташу.
Средином педесетих година, у Швајцарској је дошло до случајног сусрета Макса Лубурића и српског новинара у емиграцији Слободана Драшковића. У једном тренутку, занет причом о историји, Лубурић је рекао: „Знам ја добро да сам српског поријекла, из племена Дробњаци, и да су моји покатоличени“.

 

Извор: pecat

Назад

PayPal

Помозите Вашом донацијом Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одражавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкгладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.