fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Повратак у пакао

Покуцам. Чујем Гојков глас и отворим врата. За столом сједи Гојко и моја мама!? Станем као укопан и гледам, а она пође према мени, пригрли ме и поче ме љубити. Кад сам дошао себи, питам: „Ђе је Јованка“. „Код куће је. Ја сам дошла по тебе“, одговори она. „Сједите, тета Евица. Сједи и ти, Мили, ту на кревет. Ево, да чујеш какве вијести је донијела твоја мама. ’Ајте, тето, почните некако испочетка“, рече Гојко. „Па, за ова два, три дана пуно тога сам чула и свакако сам то слагала и превртала док нисам одлучила да идем по тебе. Горе су, Такачима и Вимеровима, ишли домобрански официри и неки усташе, да их некако умире, утјеше. Најприје су ишли код Такача, па их је Емица уз плач и јауке проклела и ишћерала из дворишта. ’Убијте најприје Маркоту, онда ми дођите изразити саучешће’, викала је на глас. Код Вимера иста ствар, сестра и жена вичу плачући: ’Закољите и нас! Не можемо вас гледати! Идите одавле’! Онда су отишле у кућу залупивши вратима. Све је то код Трегнерових испричала Марила Киселова, жена Венце Киселовог, која ја слушала. А јучер, ја подојила краве, а Луца дође плоту па каже: ’Ето, јеси л’ чула, сестро моја, шта се све ово догађа’. ’Ма, јесам, Луце моја, зло је велико. Милан ми се уплашио и отиш’о у Орловац код моје Милеве. Сад ’оће да иде и Јованка, жао јој Емице’, кажем, а она ће мени: ’Ништа се ти не бој, сестро моја, тебе и твоју дицу не смије нитко дирати. Рекла сан зету Славку: ’Свима реци да моје комшинице и дицу не дирају. Ја неман мужа и ’оћу сачуват’ моју дицу, а и твог сина, мог унука. Ти си у ’жици’, а ми смо овдекан, на милост и немилост свима, ка’ и оне’. Ето, Евице, сестро моја, тако сан му рекла, ми морамо чувати једни друге. Нека Јованка не иђе никуда, а и Милан нека се врати па да је са Звонком, они се волу и обојица су добри колеге и са Живком. Онда да ти кажем, сестро моја, а молин те не говори никоме, Мирка-Кољача Маркоту домобрани су свезали, затворили га у клозет и цили дан га нису отварали, ни воде му дали. Кад је Славко, син Маркотин, ћуја и сазна ди му је отац, свадија се са домобранима и онда су Мирка премистили у затвор и судит ће му. Славко се јако наљутија на главне домобране. А шта ин може кад су они главни? Анка Трегнерова вели ми неки дан да су долазили неки људи из Њемачког савеза да их зову нека се селе у Њемачку док се рат не заврши. Рекли су да им је тамо сигурније’“, прича мама догађаје. „Ето, видите докле их је страх дотјерао“, умијеша се Гојко. Каже да су поново звали и Мару Голштајнову, Јерину фамилију и све Ринглове, а да нитко неће да иде. Вели она: „Ако ме мисле убити партизани или Руси, нека ме убију код куће“. „Велим вам ја, виде они у каквом су великом сосу, а излаза нема“, додаде Гојко па се обрати мени, „Ја ти савјетујем, Мили, да се вратиш, па да и са страхом још ово мало издржиш. Тако ће и мама и Јованка остати живе у својој кући. Доста су вас опљачкали једанпут, па да то не направе опет. Они су забављени са собом. У великом су страху и само размишљају како би им добро дошло да им ви кажете коју ријеч спаса пред партизанима или, како кажу, Русима. И да вам још нешто кажем – ми имамо добре везе у врху домобранске команде, па да се било шта неповољно спрема, обавијест се брзо преноси и ми им врло брзо кваримо посао. Са свих страна пошаље се група другова да оштро припуца у близини ’жице’ и они неће ни мрднути ван бункера, усташе поготово.

Мили, ја мислим да смо се нас троје договорили. Мама и ја те разумијемо и знаш да те волимо. Ми смо данас јаки, они знаду да је побједа наша. То ће доћи брзо. Тето Евица, ако сте гладни, идемо у кухињу да нешто поједете, па да кренете да вас не у’вати мрак“. „Ма, нисам гладна, али да видим Марију“, рече мама. Уђосмо све троје у кухињу. Тета Марија поставила тањур, а мама одлучно одби јело и затражи лим’цу воде. Попијем и ја једну. За то вријеме тета Марија даде мами некакав смотак у салвети, цулце. „Понеси“, вели, „за пут“. Пољубише се Стевина и моја мајка са сузама у очима, пољубише се мама и Гојко, а онда дођох на ред ја. Пољуби ме најприје тета Марија, а онда Гојко: „Буди јунак к’о до сада и брзо ћемо се видјети у ослобођеном Грубишном“. Загрлио ме и пољубио, па ударио десном руком по рамену. Излазимо из кухиње, наперисмо стазом низбрдо, окрећемо се и машемо рукама. Стаза је тврда, равно утабана, види се да је ту промет слаб. Пузава трава, колико зелена толико и жута, прелази стазу са обје стране. Лијево и десно је запуштена ораница, обрасла углавном високом травом, старежина. Стево се задржао нешто дуже око страже, па кад нас је видио, притрча к стази. Најприје га мама пољуби, а онда он приђе мени. Загрлисмо се и за то вријеме наиђоше сузе. Плаче Стево са пушком, ја без ње. Пружио ми је руку са својом изобличеном шаком коју памтим од дјетињства. Још му махнем уздигнутом руком, он ми једнако узврати. Пожурим за мамом која је полако одмицала. Улазимо стазом у кукурузе са обје стране. Стрмина стазе је све већа и води нас тако до ливаде коју назиремо. Непокошена трава надвија се над стазу и постаје све већа што се више приближавамо каналу. Нагнула се трава са обје стране, напросто се испреплела. Кад сам туда пролазио са оним Ранком, нисам то нити примијетио. Тада сам хитао у слободу, а сада… И тада ми некако дође у памет да се запитам шта се то тако брзо и одједном са мном догодило? Ма, како су то они мене тако за час смували? Јесу ли ме смували или сам ја повјеровао у неку велику снагу наше стране? Није то мени јасно, али, ето, они мене изведоше на ову стазу која води натраг, тко зна у шта. Па како то, послије толиког мога отпора и одбијања да се вратим, они мене гурнуше натраг, а да ме нису ни питали хоћу ли ја ићи натраг или нећу. Не знам, мислим да им то нећу никако опростити. Онда ми опет наиђе оно урођено, од раног дјетињства наметано – старији се морају слушати и то је то. Па, на крају, ја не знам кога бих, осим њих двоје, и могао послушати у овако великој одлуци. Нема других, бољих и дражих од њих. Онда нека буде како ће бити. Идемо уз канал у сјени високог и зеленог шибља које даје лијепу хладовину заједно са високим, крошњастим и дебелим јошићима. Послије неког времена прелазимо на десну обалу канала. Прелаз је направљен од четири половице расцијепљеног комада дрвета који су добро углављени у земљу са обје брине канала. Сад ту пуца поглед на Јасновачу. Куће су, идући одавдје, на десној, а крушне пећи на лијевој страни. Дворишта су некако нејасна јер је висока трава сакрила плотове који су најчешће плетени и у правилу нижи од оних са штекетама. Сад се мама први пут огласи: „Мимо куће ћемо брже ићи. Ако нас тко сретне или почне разговор, ја говорим, ти шути. Реци ’добар дан’ и готово. Кад уђемо у шуму, разговора нема. Чим пријеђемо пут Велика Барна–Мала Барна, појест ћемо ово што је Марија спаковала, остатак бацити па ћу у салвету убрати пар куруза кад дођемо на нашу крчевину. Од Суботове крчевине ићи ћемо лијевом поребром од Басташића пута преко Врањешове мекоте па у Шеловића шиб. Из шиба улазимо у дубоки пут и одма’ из њега у наше курузе“.

 

< Гојко, само ме не враћај натраг                                                  Садржај                                                 Кукурузи су алиби >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: