Gore kuće, čardaci i ambari

Krevelje se crno-žuti soldati, skaču oko trudnice, prepadnute, pocikuju, sa isukanim bajonetima. Ubadaju je u razdrljene grudi. Vojaku uspi rakiju, daj mesa, ponudi duvana, sve si mu dao

AKO oni, težaci, umilostive nebesa te line kiša, i soldatima će biti lakše u toj nimalo lakoj ratničkoj radnji… Naprotiv, teško je biti vojak, pa i opasno, pogotovu u pohodu ratnom, u tuđoj zemlji! Smrt ti je, takoreći, svakog trena za vratom! Čim su prebrodili Drinu i Savu zajaha ih avetinja smrtna. Ona je, pokatkad i vidna, i na plećima srpskih vojnika. I ne samo ratnika, već, bogme, i najstarijih pa i najmlađih Jadrana i Mačvana.

Teško je domaćinima, ali nije lako ni gostima. Istina, nezvanim pa i naoružanim. No, misle, možda se i takav nemio pohodnik može umilostiviti. Dobrotom dočekati i, akobogda, ispratiti.

Zato će i ostati tu, kod Zapisa.

Na okupu.

Ako im se ratnici približe, dočekaće ih što najbolje umeju. Otvorenih ruku, puna srca. Ponudiće ih hlebom i solju, rakijom i vinom. Mesom ovnujskim. Koja to vojska ne voli meso i rakiju? Nema takve. Vojaku uspi rakiju, daj mesa, ponudi duvana, sve si mu dao! Preživi li ratni pohod pamtiće taj soldat ruku pa i lice onoga koji mu je pružio parče pogače i šaku rezanog duvana.

I to su ljudi.

Pucnjava sve bliža.

I vatre.

GORE kuće krstonosaca. I čardaci, ambari, mlečari i štale. Švapski vojnici sklapaju krug oko Zapisa. Smanjuju kružnicu pucajući čak i na životinje, domaće, takoreći, na sve što se miče.

Pred ćesarskim vojacima odjednom iskrsnu starac, Slepi Spasoje. Ne razumevajući dolaznike, ne videći kako su odeveni i naoružani, ali čuvši sav taj žagor i prasak, Slepi ipak stade u pravcu odakle se malobrojna kolona približava. Naići će oni kraj njega, neće valjda dirati božjaka kome je svet – mrak.

RAZLIVA SE KRVCA HRISTOVA

Uniformisani se odmiču od mirisa paleži. Pucaju sad na krave i telad, razjarene pse, kokoške i pilad, na petlove i ždrebad i prasad, na ovčice i jaganjce. U burad punu prošlogodišnje rakije, meke. I u buriće zalivenih i pretesterisanih čepova. Da ostanu sudovi tako zatvoreni/zaliveni sve dok ne dođe vreme unapred određeno od domaćina: rođenje unuka, krštenje, venčanje, ispraćaj regruta, povratak iz vojske, iz rata… U tim je burićima prepečenica stara dve-tri, šest-sedam, sedamnaest-osamnaest godina. Šiklja čista šljivovica odležala u hrastovim i dudovim sudovima, bolesnoga da izleči. Ona koja iz mrtvih diže. Proliva se suštastvo zlatnog ploda, uzrio na granama, prevreo, pečen i prepečen, u buretu sazreo, očišćen, da ga piješ pa da sve osetiš. Streljaju okupanti i manju vinsku burad sa crvenikom vinom od prokupca i ružice. Nađe se i tamjanike. Razliva se krvca Hristova.

Čak se Spasoje pomalo obradova dolazećima. Sad će on sa njima prozboriti koju. Dokle će ova suša? Da li je tako i u njihovim krajinama? Ima li tamo dažda? Je li ovo opet, bosanskohercegovačka buna? Šta ih je to naljutilo, pa toliko pucaju, kao pomamni? Nisu li ih poterali ajduci?

Zatražiće im lulu duvana. Ljudi se, dok izduvane po jednu, smire.

Potekne i priča.

Naće se i rakije, bar šljivovice ima.

Zgledaju se vojaci, neki se i podsmehuju što Slepi iska duvana, priča o kišama koje ne padaju, šljivki.

Drugi ne veruju da bezvidan je.

Proveravaju, mašući nožima, ispred očiju zamračenih – slep li je, odistinski? U toj proveri neki soldat iz pominjane, porobljene zemlje Bosne, Slepoga nožem zakači po vratu. Naoružani kretoše dalje. Ostade starac na kapiji, koprcajući se, živ-klan-nedoklan, dok mu je krv kapala, isticala, sve dok se telo ne smiri. Pade zemno teleso, a starac, lak, zakorači po rascvetalim nebesnim livadama.

Zemlja sebarska namah upi krv.

SOLDATI dične, moćne i slavne Carevine, stupaju dalje.

– Pomaže Bog, đeco! – oslovi ih starica ispred trošne kućice.

Gleda ona taj pomor, od čuda ni da se prekrsti. U prvi mah pomisli da se što dalje od doma skrije u nekoj od zgradica, povrtnjaku ili, možda, u ovčarniku, ali, ostade tu, pred kućerkom. Jer ponada se, ako stane na vratnice, neće prilaznici nikakvo zlo činiti. Neće im u dom ubaciti crvenog, plamtećeg kokota. Stoga im i naziva Boga, držeći korpu. U od vrbova pruća pletenoj korpici su ponude prolaznicima, jabuke ilinjače. Uzeće oni jabuke. Priđoše vojnici, samo se jedan, dobar čovek, posluži. Drugi se na uzrele, krupne jabuke ne osvrnuše.

Neko od njih reče da baba, u stvari, i nije baba, već – komita.

Prerušena je baba.

Babuška – komita!

Kako po drugi put pade ta reč – pade i staruška.

I to što im je jabuke iznela, ne pomože staramajci, reumatizmom ukočenih nogu, pa teško pokretnoj čuvarkući, ostaloj kod ubogog domazluka. Sasušenoj, spečenoj, nema u njoj, sada, dok leži ispred kapije ni pedesetak kilograma. I neki gram manje, jer duša joj upravo uzleće u nebesa.

NE OSVRNUVŠI se na staričino teleso, kreću naoružani, ljutiti ljudi,oružnici Ka-und-Ka monarhije.

U stogu još neovršenoga žita vide soldati – nešto se miče. Priđoše stogu i iz njega, uhvativši je za ruse kose, spletene u jake, moćne pletenice, izvukoše Cvetiju.

A Cvetija, snaha, u blagoslovenom stanju. Poodmaklom, trbuh do zuba.

Krevelje se, skaču oko trudnice, prepadnute, pocikuju, sa isukanim bajonetima. Ubadaju je u razdrljene grudi, u rebra, u vrat. Žrtva brzo, čvrsto rukama obvi stomak, brani plod utrobe svoje, ne bi li ga zaštitila. Vriska dvadesetogodišnje žene zamuče.

Sroza se Cvetija.

Vojnici Franje Jozefa I koje vodi Jozef Z-ski, rasporiše joj utrobu.

DA AUSTROUGARSKA ne želi da porobi Srbiju te da se tako spoji sa tadašnjim i budućim saveznicama, Turskom i Bugarskom, da Gavrilo Princip nije ustrelio prestolonaslednika, porobljivača Ferdinanda, da su ti bosanski Serbovi mirni i zahvalni za sve blagodeti Austrougarske, da, opet, ta njihova zemlja-matica toliko ne brani tu svoju slobodu a našla se, stolećima se razliva baš na tom osvajačkom putu Drang nach Osten odnosno na slivovima Save i Dunava, pa i moravsko-vardarskoj kotlini, da ćesarski vojnici nisu nekoliko dana i noći dosta ginuli po tom Ceru, pa bežeći prolazili kroz to seoce, da im kod prvih kuća ne ustreliše soldata, da im Slepi ne zatraži duvana, da se sićušna Starica-komita ne nađe na vratnici sa košaricom jabuka, da se Cvetija bolje sakrila a ne u stog sadevene pšenice, da… – rodi/o/la bi se On ili Ona! Čedo! I zvao bi se Cvetin, po jednom, ili bi bio Radovan, po drugom dedi. A možda bi na krštenju dobio oba ta imena. Ako bi na svet stigla ona krstili bi je – Cvetom ili – Radovankom! Ali, šta ćeš, ta velika srednjoevropska, pa i evropska, pa i šira svetska gibanja se, vidiš, pobratime mlađani, ne mogu zaustaviti pred malenim stogom žita, skrivenom trudnicom i čedom u utrobi.

Sa bajoneta Nerođen/i/a Radovan/Cvetin, Cveta/Radovanka hitnut/a leti u stog.

Ostade ti, mili moj, svet bez Cvetina/Radovana, bez Cvete/Radovanke!

POTPALjUJU sadeveno žito, gori slama, u vlaću zrno žitno. Uz zapaljeni stog cvrče telesa Majke i Mladena/Mladenke. Zamirisa nagorela pogača, tri-četiri hiljade pogača.

Koliko li se vojnika moglo nahraniti toplim hlebom a ne da glođu peksimit, lomeći i ovako rasklimatane zube. A tek vojacima bezubim, kakvih je u svakoj vojsci mnoštvo, i te kako bi prijala meka lepinja. Ko će misliti o zubalu kada gledaš da li te neko gleda kroz oroz.

Piše: Janko Vujinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (1)

Feljton Preobraženje na Ceru (2)

Feljton Preobraženje na Ceru (3)

Feljton Preobraženje na Ceru (4)

Feljton Preobraženje na Ceru (6)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.