ЖРТВЕ ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ ОД 1991. ДО 1997. ГОДИНЕ
Под источном Билогором чије су жртве предмет овог истраживања подразумијевамо про-стор са површином од око 700 км2 смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохије Северин, на сјеверу селима парохије Мала Трешњевица, на југу Великим Зденцима, док је његова источна граница село Јасенаш, односно линија на којој строго географски гледано престаје Билогора – превој дуж којег се пружају пут и пруга Бастаји – Сухопоље.
Са парастоса за пострадале, 29. октобра 2011. у цркви св. Марка у Београду
Овај списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних дејстава 1991. године те прије и послије њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чији су егзеку-тори хрватске паравојне формације, као и терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти. На списку се налази и неколицина жртава страдалих од посљедица терора и рата који је завршио 1995, као и оних чија је смрт посљедица србомржње под-гријане у том периоду и за коју нема индиција да ће у догледно вријеме нестати.
Треба напоменути да су 1991. убиства починили војници и цивили тада међународно непризнате хрватске државе, а да су жртве лојални грађани и формације територијалне обране тада још постојеће СФРЈ чији су сви припадници без изузетка рођени у билогорским насељима или ту живјели низ година. Узгред речено, становништво нападнуто 1991. год. од стране хрватских власти и њених паравојних снага са циљем ликвидације или протјеривања је домицилно становништво овог подручја, које ту има најдубље коријене који сежу још у 16. вијек, до 1597. године. Утолико, затирање српске популације у 2. свјетском рату и његов егзодус 1991. год. представља чист случај геноцида без преседана у свјетској историји. Он не говори ништа ново о екстремној хрватској политици која је већ вјековима препознатљива као проду-жена рука ватиканског прозелитизма, али говори много о свијету на почетку трећег миленијума и антиципира праксу којом ће се будући сукоби рјешавати. Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин. Нека нам је свима Бог у помоћи послије оног што нам предстоји.
Списак који слиједи направљен је на основу до сада објављених изјава и свједочења, властитих биљешки, те консултација са Стевом Ђукићем, Миланом Басташићем, Кљајић Радом, Даницом Чакмак, Живком Лолићем, Петром Вучковићем, Александром Лолићем, Д.М, Ц.Г, Орић Драгом, Зором Попржан, Р.С, Стевом Радаковићем, Б.Б, М.Р, Миланом Дијаковићем, Јованом Мамула, Анком Вучковић, Анком Вукадиновић, Покрајац Љубаном, Милновић Вла-дом, Б.П, Тулум Љубишом и другима.
А/ ПОГИНУЛИ ИЗ САСТАВА СРПСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
1. МИЉАНОВИЋ Милана ЗДРАВКО из Јасенаша, р. 1960, погинуо 2. септембра 1991. на мосту на ријеци Илови према Ремовцу. Тог дана припадници хрватских снага, полиције и ЗНГ из три правца су напали Јасенаш, а осим Здравкове погибије рањене су још три жене и два два борца територијалне обране – Душан Станчић и Владо Милновић. Са под-ручја источно од Илове погинуо је п.поручник Мраковић Зоран из Дарувара и три припадника територијалне обране из Бастаја, који су нађени заклани у шуми. Становништво Јасенаша се повукло према Цјепидлакама гдје је један дио и остао, док су се остали вратили у Јасенаш. У поновљеном нападу на мјесто ови цивили су заробљени и држани у некој врсти логора у сеоској школи, одакле су под контролом пуштани у току дана да нахране стоку. Од тих цивила један је старији човјек послије премлаћивања умро од задобијених повреда.
2. БЕРАК МИЛЕ, Србин из Лончарице, р. 1968, погинуо код Ивановог Села 21. септембра 1991. године.
3. ВЕРИЋ Ђуре ВЕСЕЛКО из Бачковице, 1965, рањен и заробљен код Ивановог Села 21. септембра 1991. године, има индиција да га је на крају убио Вељко Марић и да је закопан булдожером у кукурузима Зденка Зиме који је имао имање на почетку Пољана.
4. КУЧЕРА ВЛАДИМИР из Грубишног Поља, по оцу из Грбавца мађарског, а по мајци српског поријекла. Рањен и заробљен у борби код Ивановог Села 21. септембра 1991. године од припадника хрватске војске и послије мучења погубљен.
5. КЛЕУТ Митра ДРАГО, рођен 1962, из Јасенаша, погинуо од гранате у Цјепидлакама у октобру 1991.
6. ШУКИЋ Васе МИЛЕНКО, родом из Велике Барне, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
7. ГЛЕЖНИЋ ДУШКО, из Велике Дапчевице погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
8. СМИЉАНИЋ (име непознато) зван Пајур, унук Смиљанић Саве из Растовца, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
9. ИЛИЋ ЈОВО из Зринске, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991.
10. БОЈИЋ ДУШАН из Малог Грђевца, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.
11. ЛАЗИЋ ЗОРАН из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима и послије тога погинуо.
12. ХОРВАТ ЂУРО из Чађавца, Хрват, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991.
13. КОКОТ МАРИО из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спаљен од стране хрватских бојовника заједно са Познић Живком.
14. РАДОЈЧИЋ Милана НЕНАД, 1970, из Горње Ковачице, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа који су надирали из правца Писанице и св. Ђур-ђа. Кад је Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу – Jој тата ал је тешко умријети! На то један усташа извади пиштољ и убије га хицем у чело пред оцем Миланом“.
15. ПЕНДЕЉ НЕНАД из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968., погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991. од тенковске гранате. Сахрањен код Частека у дворишту.
16. ПОЗНИЋ Раде ЖИВКО из Малих Зденаца, р.1957. у Турчевић Пољу, заробљен од припадника ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991, звјерски мучен, набијен на колац и жив спаљен.
17. СМИЉАНИЋ РОБЕРТ, погинуо 31. октобра 1991. на положају у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.
18. БОРОТА Стево БОШКО из Грубишног Поља, р.1952. г. у Горњој Рашеници, погинуо као припадник Барањске дивизије приликом напада хрватских снага 1993. на дравском насипу у близини Невесиња.
19. ФАРКАШ ЖЕЉКО, рођен у Сибенику у мјешовитом браку од оца Мађара и мајке Хрвати-це, погинуо у Барањи.
20. ЛАЛИЋ Гојко ГОРАН из Грубишног Поља, 1974, погинуо у Барањи као борац Барањске дивизије на линији обране према Осијеку 1993.
21. САВИЋ НИКОЛА из Зринске, послије повлачења из Билогоре погинуо у саставу Војске Републике Српске.
22. БОЈИЋ ДУШАН из Велике Ператовице рањен 21. септембра код Ивановог Села, послије одласка са Билогоре погинуо на Влашићу (1993?) у саставу Војске Републике Српске.
23. ЦВИЈАНОВИЋ ДУШАН из Лончарице, рањен 21. септембра 1991. у Горњој Рашеници, касније погинуо на Влашићу у саставу Војске Републике Српске.
24. МРКИЋ МИЛЕ , 1949, из Велике Дапчевице, погинуо у Барањи.
Б/ УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ
25. ПЕУЛИЋ Стевана ЖИВКО је прва жртва поријеклом из источне Билогоре страдала од хрватских паравојних формација. Рођен је у Лончарици 1948. од оца Стевана Штековића и мајке Анкице Пеулић. Шездесетих година са мајком прелази да живи у Осијеку, ту заснива породицу и са супругом Љубицом има два сина. По исказу Љубице Пеулић, она и Живко су 11. јула 1991. били сами у породичној кући у Осијеку, а малољетни синови су склоњени на сигурно у Србију. Припадници ЗНГ су опколили кућу у намјери да ухапсе Живка, он је пружио отпор из подрума служећи се оружјем које је посједовао као ловац. У размјени ватре је погинуо, а Љубица изгубила руку враћајући бомбе које су зенговци убацивали у подрум.
26. СТАНИЋ ДМИТАР, припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске под командом активисте ХДЗ-а Стојана Густина из Вировитице, локална хрватска паравојна формација под политичком контролом вође ХДЗ-а Анте Делића из Грубишног Поља и полицајци из гру-бишнопољске полицијске станице под вођством начелника Гладојић Стеве незаконито су ухапсили и држали под тортуром у импровизиваним затворима у Грубишном Пољу и по-друму хотела „Билогора“ у току августа 1991. г. низ Срба из Грубишног Поља и околине. Тада су малтретирани и физички злостављани (батињање, рањавање ватреним оружјем, са-каћење, пљачкање, хапшење и одвођење у непознатом правцу) Милан Бозета, Илија Стојић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, Боривоје Димић, Сукур Живко, Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган, Торбица Милорад, Ми-лошевић Спасоје, Милојко Рајлић, Саво Карановић и други. У тортури су активно учест-вовали и неки локални активисти ХДЗ-а. О томе постоји низ изјава, од једног од мучених коме су одсјекли уво, Млађена Кекеровића (Извјештај Српског сабора о прогону српског народа и етничком чишћењу Западне Славоније од стране власти Републике Хрватске, стр. 5, Анекс II), преко извјештаја СПЦ-а (митрополит Епархије загребачко-љубљанске Јован) М. бр. 324/92 од 05. децембра 1992. и свједочења размјењених заточеника попут Живка Сукура и докторке Душанке Даљуг до изјава раднице хотела „Билогора“ Рајлић Недељке.
СТАНИЋ Милана ДМИТАР, рођен 1952. г. у Великој Ператовици ухапшен је 16. августа 1991. и убијен тог дана или непосредно послије, што се односи и на друге убијене.
27. МАЧАК ДРАГАН, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника јединице Стојана Густина за којег се, на основу свих расположивих чињеница, може закључити да је био онај који је одлучивао o животу и смрти.
28. МИЛОШЕВИЋ СПАСОЈЕ, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. год. Индиције о извршиоцу – син зубара из Великог Грђевца Златка Буковца, Круно Буковац који је такође у августу у Великом Грђевцу на бензинској пумпи без икаквог повода тешко ранио рафалом из аутоматске пушке Миленка Басташића, Србина из тог мјеста, оца четворо малољетне дјеце.
29. ТОРБИЦА МИЛОРАД из Растовца, р. 1953, малтретиран и убијен августа 1991. у згради бившег штаба ТО преко пута аутобуског колодвора у Грубишном Пољу. Мртво тијело је одвежено и остављено у дворишту у Рашеници, гдје је живио Ђуро,брат Милорадов.
30. ПОЧУЧ МИЛОРАД - послије бјекства брата Мирка и његове супруге из Великих Зденаца 15. августа 1991. пред групом хрватских терориста који су намјеравали да Мирка убију, Милорад је заједно са Миланом Царићем 27. септембра 1991. затворен и пребијан. Послије тога је пуштен и требало је неколико операција и уграђивања пластике да би се санирале све повреде. Након свега, већ послије рата, Милорад тужи државу Хрватску, на суду траже доказ о степену инвалидности, он ради тога одлази у вировитичку болницу гдје послије седам дана на пречац „умре“.
31. ВАСИЉЕВИЋ МИЋО из Грубишног Поља, убио га је Вељко Марић септембра 1991. г. у Грубишном Пољу.
32. ТВРДОРИЈЕКА Ђуре СТЕВАН, 1927, Србин из Грубишног Поља, изузетно ситуиран и угледан домаћин убијен 20. септембра 1991. По изјави Хараузек Жељка из истог мјеста, који је са колегом Хорват Ивицом случајно био свједок овог догађаја, Стевана су убили Марић Вељко и Трегнер Рудолф зван Јумбо, оба из Грубишног Поља. Они су у дворишту Пере Вучковића који је тада већ избјегао из Хрватске убили Стевана Тврдоријеку, раско-мадали тијело и у двије пластичне вреће од ђубрива га однијели и закопали на локацију Прдавац десно од пута Грубишно Поље - Велика Барна. Марић је ухапшен на основу међународне потјернице у Димитровграду при покушају преласка у Бугарску, 17. априла 2010.
33. ГАШПАРОВ ЉИЉАНА, рођ. Вучковић из Велике Трешњевице, убијена 17. септембра 1991. у спаваћој соби у породичној кући њених родитеља којима је дошла у посјету и на коју је испаљена тромблонска мина. У Великој Трешњевици у току рата није било борбених дејстава, а по изјави Поткоњак Милана из овог мјеста извршиоци злочина су припадници ЗНГ Републике Хрватске. Повод за убиство је вјеројатно супруг Љиљанин, Хрват са којим се вјенчала 4. маја исте године и који је отишао у Њемачку да избјегне мобилизацију у хрватску војску. Послије убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину мајку Анку и шеснаестогодишњег брата Далибора, туку их и муче на незамисливо монструозан начин два дана. По изјави Анке Вучковић, ту би били убијени да их није извукла хрватска полиција послије пријаве њиховог нестанка од стране комши-нице из хрватске породице.
34. СЛИЈЕПЧЕВИЋ ПЕТАР, Србин из села Растовца, убијен септембра 1991, постоје индиције да је то учинио Вељко Марић, криминалац који се придружио активистима ХДЗ-а.
35. ЉУШТИНА Илије НИКОЛА, стар око 70 година, заробљен средином септембра у Јасе-нашу у поновљеном нападу хрватских снага на ово мјесто, држан је у импровизованом логору, премлаћиван и умро од задобијених повреда.
36. ПОЗНИЋ Станка РАДЕ, рођен у Турчевић Пољу 1935, отац Познић Живка, одведен 28. октобра из куће у Малим Зденцима од припадника грубишнопољске полиције под коман-дом Гладојевић Стеве. Из Полицијске станице у Грубишном Пољу Раде је одведен у Бјеловар гдје је убијен, тијело није нађено.
37. КРАВИЋ РАДЕ, ухваћен од припадника ЗНГ, држан једно вријеме у затвору у Бјеловару и пуштен. На путу кући у Дапчевачке Брђане нестаје у шуми иза Грубишног Поља гдје је и нађен. Сахранила га је кћерка у Дапчевачким брђанима.
38. ВУДРАГ ДАНИЦА, старица из Велике Дапчевице, села на магистралном путу Грубишно Поље - Вировитица убијена током зиме 1991/1992. рафалима из аутоматске пушке које су испалили припадници вировитичке јединице ЗНГ која се враћала са ратишта код Пакраца. Детаље о убиству сазнала је Даничина унука Јованка удана за Вучан Марка у Словенији, кћер Шегић Николе из Мале Ператовице и Милке р. Вудраг која је умрла као избјеглица у Барањи.
Мика Лолић, кћер Дане и унука Данила Лолића из Дапчевачких Брђана се удала код Трбо-јевића у Велику Ператовицу, а њена кћер Даница за Вудраг Стеву у Велику Дапчевицу, гдје је имала Милку и Јованку. Даница је имала још троје дјеце и једну од најтрагичнијих билогорских судбина, тако да због сувог, фактографског набрајања људи и догађаја аутор од будућег читаоца ових редова тражи опрост. Једно од те дјеце, Драгу Вудрага у доби од око двије године усташе отимају са непознатим бројем других малишана 1941. у парку у Грубишном Пољу (по неким индицијама Драго је данас у Канади). Даница успјева накрат-ко побјећи усташама, тада је већ поново била трудна и они је сустигну, пред њима роди близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Даница је имала кућу у Великој Дап-чевици одмах преко пута Марка Јуришића, једног од неколико Хрвата у оближња три срп-ска села и којем у два рата „ни овца није фаљела“. Даница 1991. остаје у кући по одласку Срба из Билогоре и хрватски бојовници је убију у дворишту Филипа Глежнића. Тако се круг злочина затворио.
39. ОРИЋ ЉУБАН из Тополовице заклан од стране припадника ЗНГ 2. новембра 1991. год. и послије тога са супругом Љубом спаљен. Стари и болесни нису се усудили кренути на дуги и исцрпљујући пут са осталим народом породици сина Саве, официра ЈНА у Београду.
40. ОРИЋ ЉУБА, супруга Љубана Орића из Тополовице, заклана и спаљена од стране усташа, припадника ЗНГ из Вировитице, 2. новембра 1991.
41. ОТКОВИЋ ЉУБА из Растовца, убијена од стране Вељка Марића у новембру 1991, а бес-помоћни очевидац злочина био је њен супруг.
42. ВУКОВИЋ Захарија ЗОРКА, рођена Кравић у Турчевић Пољу, стара 75 година, погинула у октобру 1991. г. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја тзв. „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
43. ЧАКМАК Петра РАНКО, рођен 1941, погинуо у октобру 1991. код гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
44. ЧАКМАК МАРА, р. 1938. у Батињанима, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
45. ЈАВОРИНА МИЛАН, 1951, родом из Мале Дапчевице радио је у комуналном предузећу у Грубишном Пољу и био свједок свих сахрана страдалих. Послије одласка Срба из Билогоре инсценирана је саобраћајна несрећа у којој је Милана пред зградом Шумарије у Грубиш-ном Пољу прегазио извјесни Чвек.
46. ГЛЕЖНИЋ СТЕВАН зван Кузман, р. 1920, из Велике Дапчевице, затекао се почетком новембра 1991. у Лончарици гдје су га заклали хрватски бојовници из Вировитице.
47. МИШЧЕВИЋ ЖИВКО, 1948, заклали га у властитом дворишту у Лончарици припадници ЗНГ у Лончарици почетком новембра 1991.
48. ПОПОВИЋ МИЛАН, 1928, заклали га хрватски бојовници у Лончарици почетком новембра 1991. године.
49. СОКОЛ ФРАЊО, Хрват, отац Анђелке удане за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља, убијен у властитој кући по доласку хрватских снага из Копривнице и Вировитице у Велику Дапчевицу почетком новембра 1991.
50. ИБИШАЈ Тема МИРОСЛАВ, рођен 1963. у Малом Грђевцу од оца Албанца и мајке Српкиње, био је предмет хрватских пропагандних лажи попут оне о Луци Шербеџија из Тополовице коју су тобоже „ćetnici“ убили у Зринској, а радило се о томе да је она боравила код Балог Ђуре, Хрвата из тог мјеста који је из само њему познатих разлога активирао у кући бомбу од које је Луца погинула. Тако је и за Мирослава Ибишаја, ваљда због његовог по оцу албанског поријекла медијски експлоатисана прича о томе да су га Срби убили. У најбољој усташкој традицији Мирослав је чак сликан са ножем у грудима, а вјеројатно због потреба педагогије постоји, да се традиција не заборави, и групна слика са жртвом. Истина је да је он један од оних цивила који су остали у билогорским селима, није због психичких сметњи носио ни пушку као његова браћа, а послије повлачења српских снага су га убили хрватски бојовници по уласку у то мјесто 1. новембра 1991, а постоје индиције да је прво одведен у Велики Грђевац и тамо ликвидиран. Детаље тог догађаја сазнао је и испричао Миленко Ибишај, брат Мирославов који се као и трећи брат Милорад 1991. године борио у саставу ТО општине Г. Поље, био је и рањен, а након Билогоре се нашао у саставу Војске Републике Српске.
51. МАЧАК СТЕВО из Мале Јасеноваче остао је са супругом Љубом у селу и послије повла-чења српског становништва 1. новембра 1991. са Билогоре. По доласку хрватских снага Стево је пребијан и мучен, присиљаван да копа себи раку и до пола затрпаван и остављен у шуми. Једва се довукао до куће, гдје је умро од задобијених повреда.
52. МИЛИЋ Стеве ВОЈИСЛАВ, поријеклом из Зринске, непосредно прије рата живио у Ждра-ловима, по одласку Срба из Билогоре одлази у новембру 1991. у Зринску да види шта му је са породицом и имањем, у повратку га припадници ЗНГ извуку из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убију уз пут у граби.
53. ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, убијен 8. октобра 1991. године. Здравко је требао имати раднике за пољске радове па је пошао дан раније у Велику Писаницу по на-мирнице, али и да прода телад за које је тог дана био откуп. По истом послу с њим је пошао и Царевић Миленко. Здравко тог дана продужује и у Велики Грђевац, а у повратку га хапсе полицајци хрватске војске код угоститељског објекта „Шумска вила“ под оптужбом да вози „крух за ћетнике“ и живог баце у септичку јаму на војно-полицијском полигону у шуми Кукавица између Великог Грђевца и Мале Писанице.
54. ЦАРЕВИЋ Илије МИЛЕНКО, р. 1952, из Чађавца, ухапшен од хрватске војне полиције у Великој Писаници 8. октобра 1991, одведен на полигон у шуми Кукавица, малтретиран и тучен, а у томе се истицао „да би се додворио Хрватима“ припадник полиције Ивановић Душана Бранко, Србин из Равнеша. Снажним ударцем ноге он је Миленку отворио трбуш-ну шупљину и потом га убио рафалом из аутоматске пушке.
55. НН, мушкарац, Србин из Равнеша којем за сада нисмо успјели сазнати име и вријеме стра-дања 1991, пуцао је из ловачког оружја да застраши групу хрватских екстремиста који су се у току ноћи „шуњали“ по његовом дворишту, вјеројатно са намјером да нешто украду или запале. Сутрадан, овај домаћин је одведен од куће, звјерски претучен, од чега је умро.
56. ПЕУЛИЋ СТЕВО, Србин из Лончарице, послије изласка са Билогоре страдао у Барањи.
57. ЈОВЕТИЋ Стојана НЕДЕЉКО, из Чађавца, ухапшен почетком октобра (?) 1991. године у Великој Писаници. Непознато гдје је убијен, иако има индиција за шуму Кукавица.
58. РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН из Бачковице, поријеклом из Велике Барне, ухапшен и одведен почетком октобра, непознато гдје је убијен.
59. ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, рођен 1970. у Имљанима у БиХ, пријератни досељеник из Босне на Полум, ухапшен 6. октобра 1991. у Великој Писаници, непознато гдје је убијен.
60. ПОПРЖАН Јосифа РАДЕ, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.
61. РАДЕЛИЋ Андрије МИЛАН (1923) из Великог Грђевца је посљедња жртва Србима наметнутог рата и србомржње која се наставила и послије завршетка ратних дејстава. Та мржња је код појединаца досегла такве димензије да се о њој може говорити као о супституцији за религију, на што упућује и голо тијело жртве у ноћи 24/25. април 1997, на Велики Петак, жртва злочина са елементима ритуалног, сатанистичког убиства. Милан је убијен са три хица у главу из „калашњикова“ руске производње поријеклом из Мађарске које је својим активистима дијелио ХДЗ крајем 1990. Злочинца Јосипа Маријана из истог мјеста су хрват-ске власти ухапсиле, бранио се шутњом, а по исказима мјештана имао је саучесника који се доводи у везу са Златком Грдинићем из Павловца, хадезеовцем који већ крајем октобра 1990. задужује један од 25 „калашњикова“ руске производње довежених из Вировитице за грубишнопољски ХДЗ и код којег је пронађен читав арсенал оружја. Милан је осма жртва усташа у два рата из ове породице и посљедњи са тим презименом у Великом Грђевцу.
Ц/ СРБИ УБИЈЕНИ У САСТАВУ ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
62. ШКРБИНА Младена ПРЕДРАГ, 1968, из Оровца. Послије почетних немира 1991. године, Предраг је, вјеројатно не сналазећи се најбоље у новонасталој ситуацији, остао као млад полицајац радити у Полицијској станици у Новској. Крајем јула 1991. гине у сукобу хрватских и српских снага у Костајници, што је службено тумачење из хрватских извора, док друге информације то доводе у озбиљну сумњу.
Прву од њих је Милици Раделић пренио брат Емил, Предрагов дјед. Наиме, одмах послије Предрагове погибије у Оровац је дошао млади пар, иначе Хрвати из Новске којима је Предраг био вјенчани кум. Емилу су у повјерењу испричали да им се Предраг жалио да је од колега Хрвата у полицијској станици добио задатак да мора ликвидирати седморицу дру-гих колега Срба ако сам намјерава остати жив. Предраг је обавијестио Србе што се тражи од њега, они су се склонили, а он убијен на путу према положају на Банији, гдје су га тобоже убили „ћетници“.
По другој информацији коју је у Барању донијела жена избјегла из Новске, презименом Удовчић, Предрага су убили „још у ауту“ на путу за Костајницу, а ову причу употпуњује и тврдња једног од спашених Срба полицајаца коју је она пренијела, да је Предраг имао дјевојку Сњежану, Хрватицу, која је то била само „по задатку“, да би лакше био наведен на ликвидацију седморице колега. По свему судећи, Предраг није погинуо под новокомпонованом хрватском заставом, већ да би заштитио своје другове. Под том заставом није ни сахрањен у Оровцу 30. јула 1991, јер је склоњена и спаљена у кухињској пећи.
63. МИТРОВИЋ Боривоја ГОРАН, затворен 1991. због уништавања плаката ХДЗ и Туђманових слика лијепљених по Великој Трешњевици. По пуштању из затвора мобилисан је под пријетњом смрти у хрватску војску. У току 1992. са другим војницима је свратио у крчму у Питомачи, гдје му је сељанин из Велике Трешњевице Дакић (брат саборског заступника Јосипа Дакића) читавим рафалом од око 20 хитаца пуцао у ноге и затим у торзо. Ни на поновљене молбе му нико није желио пружити помоћ, тако да је убрзо искрварио и умро.
Овај попис је ажуриран са закључно 11. октобром 2012. и још увијек се нажалост не може сматрати коначним, јер је могуће да западније, даље од зоне ратних дејстава има понека жртва у серији систематских застрашивања која су захватила током рата 1991. до 1995. године читаву родословну зону, од минирања и паљевина кућа до малтретирања и пребијања српских житеља. Исто тако, није искључено да у Бјеловару или на некој другој локацији широм бивше Југославије није страдао још неко поријеклом са источне Билогоре. Оптимистичка је процјена да таквих, неевидентираних жртава нема више од пет.
Ранко Раделић
Везане вијести: