Нема, дакле, у српској култури простора за оданост српској историји, упркос тој историји

Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што је српско, Стојан Новаковић је поднео оставку на чланство у Југославенској академији у Загребу. Објаснио је свој чин сазнањем да се противи настојању по којем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србије… која је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не огњиште српства.“ Зар није страшно ово осећање усамљености?

Политичари је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли јединство на идеји националне издаје Интелектуалци често играју улогу контролора историјског процеса: они пропуштају неке људе у јавни простор, док неке људе непрестано искључују из њега.

После три издања „Духа самопорицања“ – књиге која је трајно променила разумевање српске самосвести после скоро сто година идеолошких лутања, изашла је нова књига Мила Ломпара, под називом „Повратак српском становишту?“, (у издању Catene mundi), која је овом књигом отворила нову библиотеку, под називом „Српско становиште“.

Као што је неугодно посматрати садашње перјанице либерализма и демократије, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако је непријатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, јер их знамо као људе који су доскора говорили сасвим супротне ствари – оцењује у интервјуу „Печату“ Мило Ломпар, професор Београдског универзитета и писац књиге „Дух самопорицања“ која је најутицајније овдашње медије приморала да поново прибегну чистој цензури

Зашто је важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Као културна замисао, идеологија србијанства подразумева напуштање интегралне српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализованом тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоредом историјских сила и у битној несагласности са осведоченим историјским сазнањима. Она омогућава да се из српске културе уклони огроман број историјских и културних садржаја

Београд – Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила.

То је сигнал – и код Крлеже, и код Тита – да треба уздрмати поверење у културну и еманципацијску моћ српске културне и грађанске традиције

Целокупна српска културна и грађанска традиција изведена је на оптуженичку клупу, осумњичена је и у политичком и у научном виду, у име Крлежине визије југословенства.

Постоје два политичка правца која надахњују нагативитет Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике

Крлежине интервенције настају у духу државно-партијске идеологије, па су вођене циљаним изједначавањем српског и бугарског присуства у Македонији