fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Дошле су мама и Јованка

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву, да су се неке смјестиле у Црвенку, Тител и Руски Крстур. Послана им је порука да смо и ми сви добро. Ово је у нас унијело велико весеље и дало нам неку изузетну снагу. Послије ручка, за столом тамо код цура, поче пјесма. Нисмо пјевали откако смо отишли од куће. Даница је повела пјесму: „Славонски смо млади партизани, ми волимо свој родни крај“. Сви прихватамо пјесму. Тресе се веранда, све грми. Пјевамо и плачемо. Онда нетко настави: „Гледа Гецо са букова пања како Сељо домобране гања“. Све бруји од мјешавине веселих ријечи, радосног смијеха и музике радија. Најзад нетко покушава да успостави тишину: „Шутите, чујте вијести“. На вијестима најприје о напредовању Црвене армије према Бечу и борбама око Будимпеште. Затим је услиједила вијест: „Савезници тешко бомбардовали Берлин и са земљом сравнили Дрезден и Дармштат“. Излијећу коментари: „Нека, нека, мајку им њ’иову. То су и заслужили“. „Само ожежи, братко, а ти одозго равнај“, додаје нетко. Онда се нижу вијести о партизанима – о томе како пресијецају и руше путеве и жељезнице у позадини Сремског фронта. Босански партизани не дају Нијемцима да се извлаче са Балкана. Пуно радосних вијести, а нама почела школа и то – комбинирани разред. Нећемо имати времена да се веселимо све љепшим вијестима о побједи над фашизмом и олошом који му се придружио. Али нека, добро је и овако. Ми морамо учити и то је све. Још у Грубишном су нам рекли да је то наш удио у борби за слободу. Рекли су нам да су нам дали шансу да надокнадимо изгубљене године и да ћемо требати разореној земљи послије рата. Слиједили су дани, један једнак другоме – одлазак у школу, учење и слушање вијести послије ручка… Једног послијеподнева у интернат су дошле мама и Јованка. Радости и сузама нигдје краја. Стана им је понудила нешто од ручка и топао чај. Сви питају за своје: да ли су их видјели, гдје су, да ли ће долазити… Неке породице и нису кренуле у збијег, а неке су се вратиле јер су закасниле до Драве. Мама и Јованка су из Руског Крстура отишле код ујака Ђукића у Београд, па им је он помогао да дођу у Бајмок влаком. Иначе, све те наше породице пјешице су, мада је јануар, прешле цијели пут од преласка Драве до Црвенке. Успут би ноћивали по кућама. Ујутро би даље ишле до некаквог импровизираног ручка па затим даље. Одвео сам их Ишпановићима и рекао да ћу доћи сутра послије школе. Ту су остале пет дана. Долазиле су пред мене у школу па смо до интерната имали прилике дуго разговарати. Послије подне сам морао учити. Некад би Јованка са Јованом и Иваном дошетала предвечер до интерната. Једно послијеподне пожурио сам из школе право Ишпановићима јер нас је чика Иве возио до жељезничке станице фијакером.

Растанак је био примјерен томе злом времену и оне отпутоваше за Београд. Мене је чика Иве одвезао до интерната. Рекао ми је да дођем код њих кад год будем могао.

 

< Припреме за наставу                                                       Садржај                                                        Умро је Мирко Купрес >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: