Ђуро Саватић

Рођен 6. маја 1927. године, Старчевица, Бањалука

Казује:

Отац Тодор, рођен 1902. године. Мајка Цви­јета, девојачки Зубовић, рођена 1907. го­ди­не. (Отац умро 1961, мајка 1994. године). Отац Тодор, радник Фабрике дувана Бања Лука, мајка домаћица.

Имали смо зидану кућу од 140 квадрата. Штала од 150 квадрата је била зидана са пре­градама за смјештај краве, коња, оваца. Имали смо амбар, кошану, свињац и кокошарник. Од стоке смо имали коња, двије краве, десет оваца, двије свиње и 20 кокошака.

У домаћинству су живјели: отац, мајка, дјеца: Ђуро, рођен 1927, Мирко, рођен 1929, Рајко, рођен 1931. године, Саво рођен 1933. године, сестра Љепосава, рођена 1935. и Мило­рад, рођен 1937. године. (Мирко, Рајко и Љепо­сава су умрли).

По капитулацији Југославије и њене војске, априла мјесеца 1941. године у Бању Луку су прво дошли њемачки војници и продужили за Чели­нац. Долазак њемачке војске у Бању Луку срда­чно је дочекиван од стране Хрвата и мусли­мана. Послије одласка Нијемаца оформљена је војска Независне Државе Хрватске. После тога, почели су војници да обилазе наша српска села тражећи четнике. Мјесеца јуна 1941. године, хапсе нам оца са још неколико мјештана и затварају их у зграду кина „Врбас“ (у подрум) у којем је било око 20 Срба. Отац је у затвору био око мјесец дана, након чега је пуштен уз кауцију од 150.000 динара. Наређено му је да не смије напуштати град.

Међутим, Редарствено равнатељство Бања Лука на темељу Рјешења Равнатељства из Загре­ба доноси наредбу дана 13. 8. 1941. године да се мој отац са свим члановима домаћинства исели у Србију и да ће дана 23. августа 1941. године у 7 часова бити отпремљени са транспортом за Срби­ју.

Наш отац, поступајући по наредби Редар­стве­ног равнатељства Бања Лука, дана 23. августа 1941. године пријављује се одговорном на рампи Фабрике дувана, предаје кључ од куће. Смјештају нас у један теретни вагон у којем је још било доста српских породица. Ујутро 24. авгу­ста 1941. године стижемо у Цапраг код Сиска. У Цапрагу нас је дочекало доста војника НДХ-а. Смјештају нас у једну већу зграду и одређују гдје ће која породица да лежи на земљи или на сла­ми. За покриваче и простираче нису нам дали ништа. Родитељи су понијели два покривача и са тим смо се покрили, нас осморо.

У том времену на Старчевици је живело 98 одсто Срба. Само су двије породице биле католи­чке вјере (Гргић Ивека и Жабо).

Власт Независне Државе Хрватске је преду­зела хапшење Срба. Један дио похапшених отпре­ман је транспортима у логоре. Настало је саку­пљање матичних књига из цркава, издавање ра­зних прогласа и застрашивање српског народа. Одузимано је лично оружје иако су многи Срби имали одобрење за ношење оружја. Конкретно моме оцу су одузели ловачку пушку 16-тицу и пиштољ калибра 7,65 мм.

Прво хапшење Срба, након успоставе Не­за­ви­сне Државе Хрватске, почело је у првој половини августа 1941. године. Сем мог оца и ујака Алексе Зубовића, рођеног 1912. године, хапшени су и други Срби. Знам да је тада било много хапшења Срба у Бањој Луци. Било је случајева да су неке појединце стрељали испред тврђаве „Кастел“ и бацили у реку Врбас.

Касније смо сазнали да су наша кућа, штала, амбар, кокошарник, свињац и кошана порушени, тако да се и не зна гдје је шта било, осим куће и штале које су биле зидани објекти. Сву другу имо­вину су нам опљачкали.

Комплетну нашу породицу, затим породице стрица Саватић Боже, Савић Млађена и Лазе, Анто­нић Симе, Антонић Нике, Бранка и Васе, Јовано­вић Бранка и Душана и друге, отерали су у хрват­ске логоре.

У логору Цапраг, код Сиска, сместили су нас у неке војне објекте (касарне) где је било шест зграда на два спрата. Свака зграда је била ду­жине око 20-25 метара. До Цапрага смо путо­вали 10-12 часова. Транспорт је био састављен од обичних теретних вагона. Доласком у Цапраг распоређивани смо по просторијама. Наша поро­дица и остали били смо смештени у првој згради на спрату где се могло смјестити око 50-70 породица. Пре смјештаја, моме оцу и мајци оду­зели су џепни сат, златно прстење и новац. Хра­не коју смо понели било је мало – то нам нису одузели. Након доласка, сутрадан, сазван је збор свих породица које су дотеране у овај ло­гор из Бање Луке. Извршено је раздвајање му­шке и женске чељади од 17 до 80 година. Дјецу од 7 до 16 година одвојили су на другу страну. Одрасла лица, мушкарци и жене од 17 до 80 го­дина старости, одвођени су у пратњи војника Не­за­висне Државе Хрватске и радили су на неким економијама ван логора. Радно време је тра­јало од 7 до 16 часова, а дјеца од 7 до 16 година вођена су на предвојничку обуку, сва­ког дана.

У кругу су били инсталирани мокри чворови, затим стражарска обезбеђења испред сваке згра­де, а кухиња је била у кругу објекта. Храна је била веома слаба. За храну смо добивали нека­кву чорбу у којој се кувало поврће, купус, пасуљ, кромпир, али од тог није било ништа него се само могло претпоставити шта је кувано. Од хљеба давали су нам уз јело само једно танко парче. Иначе, оброци су давани два пута дневно, такорећи ручак и вечера. Чорбаста јела нису за­пржа­вана, па су личила на обичне сплачине.

Из овог логора су нас отпремили за Србију. Оне који су пристали да пређу на католичку вјеру, вратили су у Бању Луку, а остали, као што је наша породица, кренули су за Србију. У транспорту нас је пратила војска Независне Државе Хрватске све до Земуна, а после смо ишли сами до београд­ске жељезничке станице.

Септембра мјесеца 1945. године враћамо се назад у Бању Луку. Доласком у Бању Лу­ку, отац одлази на наше имање на Старчевицу, које затиче у рушевном стању. Од имовине нема ништа. Чак земљиште које је било обрађива­но прије рата засађено је боровим растињем. Та­ко да се ни земљиште није могло више обрађивати.

Тада смо одлучили да се смјестимо у изнај­мљени стан код Булајића. Плаћали смо кирију све док нисмо направили кућу у улици Браће Одића. За то смо подигли кредит од 350.000 динара. За упропаштену имовину на Старчевици ни до данас није нам ништа плаћено. А такође ни осталим до­ма­ћин­ствима из нашег краја, којима је кривицом хрватске државе сва имовина одузета или униште­на.

Од школске спреме имам звање управног техничара. Радио сам на разним дужностима у разним установама и предузећима. Задње за­по­сле­ње ми је „Космос“ у Бањој Луци, из којег сам отишао у пензију.

 Наредба Тодору Саватићу од 13. августа 1941. године оверена штамбиљем Независне Државе Хрватске којом хрватска власт наређује присилно исељавање у Србију

<Томо Лучић                                                                    Садржај                                                             Милош Ћирић>