Ревизионистичка историографија на месту глинског мартиријума
Разгледница Глина (1913) - Православна црква и Хрватски дом у Глини
Последњих недеља и месеци сведоци смо надимања психологије уперене против Срба и Српске Православне Цркве у суседној Републици Хрватској. Таква расположења и гестови евоцирају тешко време Другог светског рата.
Ревизионизам je појава да се негирају злочини из Другог светског рата, за време владавине тадашњих тоталитарних режима. Нарочито се јавља међу народима који су подржавали, подупирали и активно учествовали у апаратури тих истих, no злу познатих, политичких система. Поновно истраживање, ревизија no себи, не мора да буде ништа лоше, али правило je да управо они писци који заговарају ревизионизам, јесу најчешће публицисти којима недостаје права историографска методологија. Они негирају и умањују злочине, представљајући историјско време и простор изван тадашње идеологије која je покренула и изазвала масовно страдање људи. Ревизионистичка дела су агресивна, представљајући се објективним, нуде „обиље аргумената", али остају на површини трагајући и износећи контрадикторности у постојећој литератури, али без спремности да уроне у напорна архивистичка истраживања. Такви писци немају поштовања према жртвама и у функцији су релативизације одговорности за масовна страдања становништва и имајући нескривену политичку интенцију. У озбиљним и правним државама постоје системске казне и санкције за такве ауторе.
Последњих недеља и месеци сведоци смо надимања психологије уперене против Срба и Српске Православне Цркве у суседној Републици Хрватској. Таква расположења и гестови евоцирају тешко време Другог светског рата, о чему постоји довољно сведочанстава, о оном тешком, крвавом и мученичком искуству. Почнимо од најскоријег скрнављења Саборне цркве у Карловцу, седишту историјске Епархије горњокарловачке, које се десило у ноћи 14/15. фебруара 2015. године. Готово свакодневни графити мржње нису толико ни интересантни за набрајање. Идемо даље: одржавање миса задушница за поглавника Независне Државе Хрватске Анту Павелића 28. децембра, претвара се сваке године, па и прошле, у десничарску демонстрацију и, што je нарочито тужно, са благословом једног дела Римокатоличке цркве у Хрватској, a тек уз непримећене протесте демократичнијег и храбријег слоја тамошњег друштва. Све су присутнији у јавности захтеви извесних кругова да се Српска Православна Црква укине и да се у Републици Хрватској успостави фантомска Хрватска православна црква, чији би верници били декларисани Хрвати. Дакле поново се актуализује план из 1942. године о дефинитивној асимилацији српске нације. Покушај комеморације на месту глинске православне цркве у којој се у лето 1941. године десио масован злочин, клање православних Срба, спречен je од стране тамошњих општинских власти. Људима који су желели да упале свеће на црквишту, данашњем месту на коме je вољом комунистичких власти подигнут, уместо нове обновљене богомоље, секуларизовани Спомен-дом одлуком општинских власти Глине то није допуштено.
Међутим, ту се није стало. Ha месту порушене Цркве Рођења Пресвете Богородице, у данас преименованом Хрватском дому, у Глини je организована промоција књиге у којој се износи теза да се злочин у Глинској цркви није никада догодио, a да je у питању упорна „великосрпска" пропаганда усмерена против добробити и бољитка хрватског народа.
О томе се не би ништа ни знало да на Јутјубу (https://www.youtube.com/watch?v=JsWkBGMI8OA) није освануо снимак промоције књиге Другачија повијест (о Србу, Јасеновцу, Глини...), новинара Гласа концила Томислава Вуковића, од 12. фебруара 2015. године, на кojој су поред аутора говорили Андрија Мажић и Мате Ковачевић.
Уводничар Андрија Мажић, политиколог, се након говора о опскурним геополитичким темама, „антиповјести" и фалсификатима, дотакао „великосрпске империјалне политике са којом се Хрватска свакодневно суочава" (7.12-7.16). A како Србија није никаква империја, иза њених планова заправо стоји Велика Британија (sic!), која je гурала Србију у демонтирање Хабзбуршке монархије. Нејасан у својој историјској аргументацији, A. Мажић сматра да je Велика Британија „на овим просторима изабрала Србију као модератора као креатора нереда (sic!). Србија нема потенцијала да се наметне као империјална сила, иза ње стоји моћ Велике Британије" (12.14- 12.26). У завери против Хрвата учествовали су „великосрпски" агенти Вук Караџић, Илија Гарашанин, али и стварни писац Начертанија A. Чарториски, итд. Право великобританско прејемство има „српска масонска организација Уједињење, a њен изданак je Црна рука и Млада Босна у Босни“ (16.21-16.27). Из антихрватства произлази све, „зато Јасеновац, зато Глина, зато сви ови фалсификати“. (19.39-19.43). Говорник се враћа само њему знаним славним реминисценцијама: на Томислављево краљевство, хрватски литургијски језик, који je био четврти у свету („уз латински, грчки, латински и старохебрејски").
Цивилизацијска достигнућа и хрватски национални спецификуми за дику и понос, a из времена Независне Државе Хрватске су, према А. Можанићу, Босна и Херцеговина, језик и Хрватска православна црква“ (20.24-20.30), односно: БиХ у хрватским границама, затим она чистота хрватског језика и правопис из Павелићевог времена. Нарочито се осврће на „Хр-ватску православну цркву“, што je занимљиво у контексту политичке поруке коју смо недавно чули: „Кад хрватска предсједница каже да све у Хрватској сматра Хрватом политички, то je немогуће док у Хрватској дјелује Српска Православна Црква" (21.45-21.53).
Други говорник, Мате Ковачевић, новинар и публициста, вели да Томислав Вуковић раскринкава митове који су стварани у протеклих педесет и више година против Хрвата, да би се створила Велика Србија на хрватском етничком, државном и историјском простору. Даљи свој говор (30.44) усмерава на оне који су на власти у Хрватској и који су подлегли великосрпској митологији. „Сустав митова" je ушао у све поре хрватског друштва. Људи су се једва сачували од југословенских притисака на своју културу, веру и идентитет. Дакле, социолошки гледано, онај „други“ je крив за све! „Књига Томислава Вуковића je утолико драгоцјенија што заправо дира у сам карактер, у сам темељ онога што смо сви проживљавали задњих шездесет, седамдесет година“, каже промотор књиге (31.57-32.17), па наставља: „Књига Томислава Вуковића Другачија повијест (о Србу, Јасеновцу, Глини...) састављена je од 11 цјелина објављиваних од 2006. до 2010. у католичком тједнику Глас концила“ (32.33-32.39). A у самом наставку поентира: „Чиме je овај тједник по ко зна који пут у повијести преузео тешку и часну задаћу у одбрани хрватскога народа од суставнога клеветања југославенске комунистичке историографије, која се тек у нијансама (...) разликовала од великосрпских политичких потеза“ (32.42-33.00). Могле су да се чују следеће констатације: „О свим тим питањима пише Томислав Вуковић који једноставним стилом чињенично раскринкава подметања, измишљотине и кривотворине које и данас (...) постоје у Хрватској хисториографији, медијима и политици" (34.20-34.48). „Пишући о Јасеновачком логору аутор je упозорио на прљаву улогу такозваног СУБНОР-а који je за потребе ратних репарација до изнемоглости напухивао ратне жртве, a посебице жртве у Јасеновачком логору“ (36.24-36.37). „Посебно исцрпно обрадио je мит о наводном усташком покољу у православној цркви у Глини" (39.12-39.19).
Конферансије најављује звезду вечери: ,И сада главна ствар вечери, изузетна ми je част представити вам аутора! Он je новинар Гласа концила, угледни публицист, истакнути теолог и награђивани кршћански интелектуалац. Он je храбар човјек који je у овој књизи обрадио неколико најтежих контроверзи из наше хрватске повијести“ (41.50-42.17). Ha месту где je била српска православна црква, подигнута 1826. године, у којој je 1941. године проливена крв њених верника, наставило се са промоцијом параисториографије и лажне историје.
Томислав Вуковић у свом излагању релативизује злочине, умањује одговорност злочинаца и нема јасан етички став према жртвама: „То није оправдавање зла, кардинал Степинац je рекао то je до неба вапијући гријех, према томе не оправдавамо зло, али желимо цјеловиту истину са свима познатим подацима" (50.40-50.55). Целовита истина остаје „другачија повијест“. Како то другачија и са којим аргументима? Питамо се. Онда наставља генијалном теоријом да je Јасеновац био радни логор у коме су се затвореници образовали, јер су се држали курсеви за електричаре, столаре и каже да „мисли да су били“ механичари. Надаље се острвио се на једини озбиљан покушај спроведен у новије време у Хрватској, али и региону, да се случај Глинског покоља заиста научно расветли, Вуковић казује: „Они организирају прошле године знанствени симпозиј у организацији Филозофског факултета у Загребу ‘Што се уистину догодило у глинској српскоправославној цркви између 29/30. српња и 4/5. коловоза 1941. године? Свједочанства и култура сјећања’“ (54.56-55.28). Узгред буди речено, и потписник ових редова je у његовом раду узео учешћа као представник Српске Православне Цркве, a са благословом Св. Архијерејског Синода. Т. Вуковић наставља: „Нигде ниједан документ не спомиње два иста догађаја, они након 70 година праве конструкцију само да би одржали тај мит о глинској цркви, по мојим спознајама, рећи ћу вам сљедеће, покољ у глинској православној цркви се није догодио" (55.40-56.05).
Невероватно од једног „кршћанског интелектуалца"! Подсетимо да je англикански бискуп Њујорка Вилијам Менинг (William Т. Manning), пишући предговор за књигу Martyrdom of The Serbs (Persecution of The Serbian Orthodox Church and Massacre of The Serbian People) - Documents and Reports of The Trust- worthy United Nations and of Eyewitnesses; prepared and issued by The Serbian Eastern Orthodox Diocese for The United States of America and Canada (Chicago 1943) дао своје екуменско саосећање српском страдању у Независној Држави Хрватској. О убијању у Глини свет je могао да се информише на основу извештаја Саветодавног одбора Комесаријата за избеглице и пресељенике, који je за ту прилику преведен на енглески језик:
,,In a few days Glina was again the center of the massacres, where by force or some pretext the Ustashi gathered together several thousand Serbs. The jails and school-buildings were owerflowing. Every night some 500-600 Serbs were led off to Serbian Church. In the choir loft where the official representatives of the civil Ustashi authorities.
In the Church auditorium the Ustashi executioners would swing into action“ (стр. 144-145).
Разгледница Глина (1969) - Спомен дом, кип мајке с дететом и спомен-плоча на месту усташког злочина и порушене православне цркве
(После неколико дана Глина je поново била центар масакра, где су силом или под неким изговором усташе окупиле неколико хиљада Срба. Затвори и школске зграде биле су препуне. Сваке ноћи je неких 500-600 Срба одвођено у Српску православну цркву. Ha галерији je било много представника усташких грађанских власти. У броду цркве усташки егзекутори су ступали у акцију.)
Томислав Вуковић признаје да je учествовао у оснивању Друштва за проучавање троструког логора Јасеновац (107.05). Toj екипи припада др Стјепан Разум, управник Архива Загребачке надбискупије, Мато Рупић, руководилац Одељења архивског градива Хрватског документационо-меморијалног центра Домовинског рата, и новинар Игор Вукић. Чланови друштва негирају да су у Јасеновцу Срби убијани искључиво због своје верске и националне припадности, то je био радни логор за политичке противнике НДХ и Јевреје изузете од немачких депортација, итд. Игор Вукић je свој фељтон о томе објављивао у Гласу концила. Рад овог друштва у Хрватској осудио je Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал", прозвавши др Стјепана Разума због ревизионизма и позвавши више црквене власти да га смене.
Но, у Хрватској постоје људи који саосећају са болом жртава из Другог светског рата на простору НДХ, међу којима има и веома велики број Срба. Господин Славко Голдштајн обратио се 6. јуна 2011. године отвореним писмом Јадранки Косор, тадашњој председници Владе Р. Хрватске да се садашњи Хрватски дом врати својој првобитној намени Спомен-дома: ,И тако натпис Хрватски дом већ 16 година цинички стоји над стратиштем много стотина Срба, подмуклом преваром довучених у смрт... И какве осјећаје буди код локалних Срба, и Срба опћенито, од којих многи из својих обитељи имају понеког који je скончао у глинској цркви“? (Славко Голдштајн, „Отворено писмо предсједници хрватске владе госпођи Јадранки Косор“, Јутарњи лист, 9. српња 2011).
Такође, угледни књижевник Предраг Матвејевић позивајући на обнову Спомен-дома 2012. године резимира: „На мјесту срушене цркве Рођења Пресвете Богородице подигнут je за вријеме Југославије, по одлуци Хрватскога сабора Спомен дом са наканом да му се придода и одговарајући Спомен музеј. Ha каменим плочама отиснута су бројна имена страдалих, не сва. Ha крају црне ‘стазе туге’ требала je стајати бронзана скулптура, названа, не случајно, ‘Сјећање’. Не знамо гдје je данас. Je ли оскврњена или срушена заједно с више од двије тисуће споменика с антифашистичким порукама.“ (Апел писца Предрага Матвејевића, „Глинска црква, мјесто страшног покоља заслужује да буде заједничко мјесто меморије", Јутарњи лист, 28. српња 2012).
О покољу у Глини има више извештаја избеглица са терена који доносе постојеће свеже усмено предање о том догађају и чувају се у Архиву Српске Православне Цркве у Београду који се интензивно сређује. Подаци о Драксенићком покољу из избегличких изјава кореспондирају са записаним извештајима очевидаца и преживелих после рата. Храм у Тушиловићу служио je само као тамница за Србе, али немамо података о убијању на лицу места у избегличким изјавама. Изјаве избеглица се односе на убијања у Коларићу и Топуском, затим у Великој Кладуши, Садиловцу, Швици, затим у Кусоњама и Кукуњевцу о којима има података и код преживелих очевидаца и архивској грађи Комисије за утврђивање ратних злочина и њихових помагача.
Избегличке изјаве су први степен у фиксирању свести и знања да се у Независној Држави Хрватској дешавају прогони српског народа, праћени садистичким мучењем, траумама разне врсте и конфесионалистичким тоном верског прогона православне вере. Изјаве и записници са саслушања претачу се касније у фактографске извештаје (Извештаји о стању у одређеном срезу), који иду у антологије друге врсте са интенцијом да постану обавештења јавности (Меморандуми СПЦ) или полемичке расправе (Псуњски, Виловић).
Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве, Београд
Извор: Часопис Православље бр.1151
Везане вијести:
Печат: У Глини забрањено одавање почасти жртвама усташког терора (ВИДЕО)
ЗАБРАЊЕН ПОМЕН ПОКЛАНИМ СРБИМА НА МЈЕСТУ ГЛИНСКЕ ЦРКВЕ
Календар геноцида: 28. јул 1941. – Свједочење: Љубан Једнак, Селиште Глина