fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: ДУХОВНИ ПРОБЛЕМИ СРПСКОГ НАРОДА

Сукоб постоjи, не смируjе се, већ, напротив, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном Можда би оваj мудри текст из из 1999. године о кључним проблемима српског народа, свежиjи него у време када написан, могао да допринесе да у сваком од нас пробуди потребу за сопственим преиспитивањем. Оно jесте налог сваког

истинског и искреног осећања пораза, коjи, судећи према коментарима на
саjту, пропуштамо, уверени како смо само ми били у праву, док су кривци
обавезно они други, чак и „необразовани“ и „недостоjни“ народ. Смисао
подсећања на оваj есеj проф. Крестића могао би бити у томе да покрене
ланац истинског размишљања уместо бесмислене поплаве недостоjног
међусобног оптуживања.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vasilije-krestic.jpg

 

О УЗРОЦИМА НАШИХ РАЗДОРА

Духовно jединство данас jе jедно од наjзначаjниjих питања српског
народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним jединством
подразумевам свест о истоj националноj, верскоj, културноj и
цивилизациjскоj припадности, свест о истим тежњама, циљевима и
интересима, без обзира на географске просторе на коjима Срби живе и
идеолошку и партиjско-политичку припадност.

Сваки иоле обjективниjи и образованиjи посматрач
национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих
децениjа, мораће доћи до закључака коjи неће бити прожети оптимизмом. У
многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене
разлике коjе ваља уочити, о коjима треба добро размислити и пронаћи
начине и средства коjима би се разлике, размимоилажења зауставила, а
свест о jединству оjачала.

Да би се могао пронаћи лек коjим ће болест бити заустављена и
излечена, мораjу се разоткрити чиниоци коjи су jе изазвали. У наjкраћим
потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензиjа да
будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен
сам да jе тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног jединства мора
говорити без увиjања, емоциjа, страсти и лицемерства, отворено и
обjективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у
ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет
нашег народа, jер се таj толико озбиљан и одговоран посао не може
препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и
њима сличним интелектуалцима.

Испитивањем узрока коjи су утицали и коjи утичу на разбиjање духовног
jединства српског народа могу се уочити чиниоци коjи су неодвоjиви део
нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историjе у нас
усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то,
постоjе чиниоци коjи утичу на наше духовно jединство али делуjу споља,
мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, коjи су у нама, чине део наше природе и
утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историjског
развоjа. Једна од тих специфичности jе прекид нашег духовног
континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се
расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су
доспели под турску, аустриjску и млетачку власт, где су живели одвоjено у
разноликим али неприjатељским, међусобно супротстављеним, верским,
цивилизациjским и културним срединама. Стотине година живљења под
туђинском влашћу Турске, Аустриjе и Млетачке ниjе могло остати без
последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном
jединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању,
поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице
да jе реч о историjски условљеним поjавама, коjе ће нестаjати током
времена, другачиjим државно-правним оквирима, административно-политичким
системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.

Друга врло важна специфичност нашег историjског развоjа, коjа jе
утицала и jош увек утиче на наше духовно jединство jесте непостоjање
друштвеног континуитета. Срби спадаjу у ред оних малоброjних нациjа
Европе коjе нису имале услова да до краjа иживе феудални систем, да
прођу фазе његовог развоjа и очуваjу друштвени континуитет. Ми смо
нациjа без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису
мале.

Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо
и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту — великаше, носиоце
власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен jош у средњем веку,
српски народ до данас ниjе успео да се опорави, да успостави равнотежу у
сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће — српске — феудалне аристократиjе, коjа би своjим
угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да
утиче на награђивање у феудалном друштву карактеристичних односа
надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критериjа, Срби су
за властодршце имали Турке, коjи не само да им нису импоновали него су с
њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили не у
кметскоj већ у раjетинскоj потчињености.

Због свега реченог ниjе случаjно што jе нас Србе снашла и што нас
сналази, (како jе запазио Слободан Драшковић) „Једна од наjгорих невоља
коjа може снаћи jедан народ а то jе да нема вођства, нема одговорних,
нема челних (…), нема jедног човека или неколико људи коjи би Србе
представљали (…)“.

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту
чиjа би се реч слушала, немамо jединствена национална мерила каква
постоjе код западноевропских народа. Баш зато смо jедним делом Срби,
другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим
Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и
партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти,
аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имаjући у виду овакво стање међу Србима, већ jе уочено да код нас
„свако има своjу посебну филозофиjу, сопствена мерила, своjе посебне
рачуне“. Другим речима, наша мерила наjмање су српска, jер код нас „нико
никог не слуша, нико не одређуjе, нико не наређуjе, нико не извршава“.

Такви какви смо, неjединствени, разбиjени и међусобно завађени, ми
никоме не можемо бити и нисмо узор на коjи се ваља угледати. Због тога и
немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани
но што смо били у стању да друге асимилуjемо. На таj начин смо лакше,
брже и у већем броjу постаjали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они
постаjали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на
пример, Јевреjи и Јермени коjи су подложни масовном уништавању. Навикли
да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако
како га цене други, културниjи и цивилизованиjи народи. А кад сопствене
животе не ценимо ни сами, зашто би наше животе ценили они коjи нам не
желе добро, коjима сметамо самом чињеницом што постоjимо и што
настањуjемо оне географске просторе с коjих нас због етничке и верске
чистоте желе протерати?

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по
духовно jединство нашег народа. потребно jе указати на прекид друштвеног
развоjа до коjег jе дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославиjу и
победом комунизма. Тим догађаjима и српско грађанско друштво, попут
феудалног, сасечено jе у тренутку кад jе требало да доживи пун узлет.
Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоjа друштва и суров
обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слоjем нанели су
српском народу тешке ударце од коjих ће се, по свему судећи, морати
опорављати током неколико генерациjа.

Творци новог тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само
физичким истребљивањем водећег грађанског слоjа. Револуционарно-класном
бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала,
вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што jе претходило и
створе човека новог кова, коjи по схватањима неће личити на класно
жигосаног грађанина или богатиjег угледног сељака проглашеног за кулака.
Потпун раскид са старим вредностима — грађеним на историjи, култури,
религиjи, традициjи и столетном животном искуству покидао jе све дотад
постоjеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног
расула. У великоj мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо и
ону слабашну друштвену елиту коjа би, можда, била способна да преузме
кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо
поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенциjу коjа
никада ниjе била броjниjа а мање креативна, коjа се знатним делом
отуђила од народа даjући му мало, а желећи да му узме све. Духовно
разбиjени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког
невремена, нама jе на површину избио талог коjи загушуjе ток матице.

 

ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ

Пред нашим очима догађа се нова сеча српске друштвене елите. Због
околности у коjима се нашла земља, на стотине хиљада наjшколованиjих и
наjкреативниjих становника напустило jе домовину за сва времена, или на
дуже рокове. Како jе сасецање нашег друштва периодично, тешко jе отети
се уверењу да ти ритмови нису условљени и геополитичким положаjем.

Да бисмо се ослободили талога, да бисмо знали коjи су наши путеви и
циљеви, да не бисмо понављали грешке коjе су нас скупо стаjале, као
колектив морамо бити свесни наjбитниjих историjских чињеница коjе су нас
учиниле оваквима какви jесмо. Морамо себе добро упознати са свим
врлинама, о коjима овде намерно нећу ништа рећи али и с броjним манама.

Југословенска идеjа, jугословенска политика и Југославиjа као држава,
како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно jединство
српског народа. Срби су прихватили jугословенску идеjу и залагали се за
политику засновану на тоj идеjи, уверени да jе то наjбољи и
наjбезбедниjи пут не само за њих већ и за остале jугословенске народе,
на основу коjе могу изградити државу у коjоj ће живети заjедно. Због
таквих намера Срби су се лако одрицали своjе националне посебности,
уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у jугословенскоj
државноj заjедници. Обављена испитивања показуjу да су Срби, у свим
краjевима бивше Југославиjе, наjвише, наjбрже и у наjвећем броjу постали
Југословени, да остали jугословенски партнери ни приближно Србима нису
били спремни да се одрекну своjе националне посебности за љубав
jугословенског имена, jугословенске идеjе и Југославиjе.

Југословенска идеjа и политика, и Југославиjа као држава, тако су
постале подесан инструмент за расрбљавање, лако отпадање од српског
корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво,
посебно хрватско и муслиманско.

Поред тога што jе jугословенство биолошки исцрпљивало и слабило
Српство, оно jе на нашу нациjу деловало као моћан дезинтеграциони
чинилац. За многе Србе, присталице jугословенског опредељења, идеjа
jугословенства била jе примарна. Српска мисао за њих не само да jе била
као неважна одбацивана, већ jе и демонизована као опасна, неприjатељска,
она коjа прети и угрожава. Тако jе jугословенство само по себи за Србе
постало разорно, jер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у
опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

 

ОПАСНОСТИ МОНДИЈАЛИЗМА

Знатан допринос духовном разбиjању српског народа дао jе комунистички
интернационализам. Попут jугословенске идеjе, и идеjа интернационализма
привукла jе знатан део Срба на свим просторима бивше Југославиjе. Стога
што jе српска нациjа од Коминтерне и Комунистичке партиjе Југославиjе
била проглашена за „угњетачку“ и „хегемонистичку“, српски комунисти су,
за разлику од осталих комуниста, коjи су припадали тзв. „угњетеним
нациjама“, наjлакше, наjбрже и наjбезболниjе прихватали идеjу
интернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине,
већ у првом реду зато што су желели да искажу своjу партиjско-политичку
правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници
жигосане нациjе, дистанцираjу и побегну, Бежањем од сопствених корена и
ступањем под барjак интернационализма, српски комунисти су хтели да
скину са себе „љагу“ коjу нису стекли неким своjим чињењем или нечињењем
или неком своjом кривицом, већ рођењем. У сваком случаjу, комунистички
интернационализам у српскоj средини ширио се попут заразе. Он jе постао
део jедне снажне и опсењуjуће идеологиjе, а потом и владаjућег система.
Постало jе не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нациjе и
прогласити се интернационалистом. Зависно од става према идеjи
интернационализма у доброj мери била jе и оцена о томе да ли jе неко
„напредан“ или „назадан“. „Напреднима“ jе била обезбеђена кариjера па jе
тако и своjеврсном корупциjом jачала идеjа интернационализма у српскоj
средини на рачун Српства коjе jе слабило. Привидно нижа свест,
национална, замењена jе jедном привидно вишом свешћу, интернационалном.
Национални идеал jе поништен jедним интернационалним идеалом.

Током 19. и почетком 20. века улагали су вишеструке напоре сви
одговорни чиниоци државе и друштва да се превазиђу, смање и нестану
историjски стечене разлике међу Србима расеjаним по широком подручjу
Балкана да се они што више међусобно приближе и духовно постану
jединствени. У ратном периоду (1941-1945), а нарочито у послератном, до
данас процеси су ишли, и jош увек иду, у обрнутом смеру. Чињено jе све
да се српски народ духовно разбиjе и разjедини, да се биолошка веза
обезвреди, а њоj насупрот оjача веза по класноj, идеолошкоj и партиjскоj
припадности. Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно
jединство Срба комунистички интернационализам и од државе и владаjуће
партиjе форсирани jугославизам. Тих опиjума нисмо се jош ослободили а
већ нам jе стигла нова дрога оличена у мондиjализму. Као што jе
комунистички интернационализам проглашаван за прогресивну и елитну мисао
— тако се данас мондиjалистичке идеjе представљаjу као идеjе будућности
наjнапредниjег и наjцивилизованиjег дела човечанства. Те идеjе, погубне
за духовно jединство Срба, имаjу моћну моралну и материjалну подршку
иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабиjу што се
присталице идеjа комунистичког интернационализма и jугославизма у много
чему подудараjу са мондиjалистима у игноранциjи, небризи, па чак и у
одиозности према српскоj нациjи.

Донедавни председник француске владе, Едуар Баладир, у своjоj књизи
„Моде и убеђења,“ критички се осврнуо на мондиjализам у срцу Европе. О
томе jе, између осталог, написао: „Са људског становишта, а то ће рећи
са становишта векова коjи долазе, нациjе ће остати битна чињеница
интернационалног живота. Већ дуго времена покушаваjу нас уверавати да jе
реч о феномену коjи припада прошлости. Да организациjа људског друштва
не мора више почивати на нациjи, коjа jе примитивно оптужена као нешто
декадентно, нешто што ће интернационализам, социjализам и регионализам у
потпуности заменити…“ Ако Баладир може тако да мисли и оцењуjе значаj
нациjе, из Париза, са становишта развоjа коjе jе достигло француско
друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши
помодни интернационалисти, какви су мондиjалисти, на степену развоjа
нашег друштва, коjе се не може мерити са француским, и са окружењем коjе
имамо, желе да збришу српску нациjу? Како то да се они, ако воде рачуна
о народу и земљи чиjи су припадници и држављани, не запитаjу, зашто се и
нама суседни народи не опредељуjу за, како га назива Баладир, помодни
интернационализам? Ту нама суседни народи, напротив, као и сви водећи
народи Европе, придаjу дужно поштовање и значаj своjим нациjама, а ми се
спремно и раскалашно одричемо своjих корена, иако jе извесно да jе то
самоубилачки пут, пут коjи води затирању. Ако jе то тако, а извесно jе
да jесте, онда се поставља питање коме служе мондиjалисти? Можда не би
било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из
иностранства коjе финансиjски стоjе иза свих акциjа духовног разбиjања
српског народа, нудећи му, попут бескрупулозних дилера, наjопасниjе
дроге, после чиjег коришћења нема повратка здравом животу.

У последњих неколико година, неодговорност и немар према духовном
jединству српског народа показала jе партиjа на власти. Од партиjе коjа
jе вербално, често и пренаглашено, своjу политику градила на националним
основама, она се, после повезивања с jугословенском левицом, претворила
у организациjу с неодређеним и анемичним националним циљевима. Све то
скупа, у ситуациjи ратних пораза, губитака териториjа, масовног
избеглиштва, широко распрострањене демонизациjе, економских санкциjа,
општег осиромашења, лоповлука и криминала, делуjе депримираjуће и
увелико дезориjентише шире слоjеве народа, коjи у материjалноj беди
jедва егзистираjу.

Духовно разбиjен, са пољуљаном и ослабљеном националном свешћу а
оjачалим регионалним и партикуларним осећањима, српски народ изгубио jе
отпорну моћ. Он jе до те мере збуњен да не зна шта jе патриотизам, шта
национализам а шта шовинизам. Нису ретки случаjеви да се при самоj
националноj идентификациjи, при самом помену о српскоj припадности, људи
одмах правдаjу да „jесу Срби ал нису националисти“. Србима jе jедном
перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких
националиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог
образовног система био jе да негуjе jугословенски патриотизам, наjпре на
темељу националног а потом и државног унитаризма. После Другог светског
рата негован jе социjалистички и самоуправни патриотизам.

О сопственоj нациjи српски ђаци у основним и средњим школама
сазнавали су више о „великосрпским тежњама“, „Великоj Србиjи“ и „српском
хегемонизму“ него о светлим тренуцима борбе свог народа. Због таквог,
скроз погрешног, антисрпског васпитања, многе генерациjе ђака изашле су
из школа с траjно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном
свешћу о духовном jединству српског народа. У образовном систему понешто
се изменило али не толико да би из наших школа излазили људи с jасним
знањима, поносни што припадаjу jедном малом али поштовања вредном
народу. Ако се жели оjачати национална свест и реафирмисати духовно
jединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем
мора претрпети темељне измене.

Образовни систем ниjе jедини кривац за нашу ниску националну свест и
пригушено осећање духовног jединства. За то главну кривицу сноси
званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике коjе
су следиле после његовог одласка. Сасвим jе природно да све што jе
претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво не само да ниjе добро већ jе
штетно и опасно. Према томе, сваки национализам коjи добиjа особине
шовинизма, без обзира на то где се поjави, морао би бити обуздаван и
сузбиjан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претеруjемо, у
обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и
патриотско осећање. Нисмо имали мере у оценама и проценама шта jе
Српство; шта jе српски патриотизам и српско родољубље, шта су српска
историjа, традициjа и култура. Све смо то, олако, недотупавно и грубо
одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам. Апсолутна
предност свугде jе давана класноj свести, партиjскоj припадности,
идеолошко-социjалистичкоj самоуправноj опредељености, наjновиjоj
историjи коjа се тицала народноослободилачког рата и
народноослободилачке борбе, тзв. братству и jединству а потом
заjедништву с осталим народима и народностима бивше Југославиjе.
Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског
патриотизма и духовног jединства више jе него поразан. За разлику од
свих осталих народа бивше Југославиjе, Срби су, како сам већ рекао,
наjлакше и наjбрже постаjали Југословени. Они су били наjмање отпорни,
jер су се наjлакше претапали и утапали у друге нациjе и наjмасовниjе
трансформисали у новокомпоноване нациjе.

 

ТРЕЋА ЈУГОСЛАВИЈА ИЛИ СРПСКА ДРЖАВА

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологиjом нанели су
штету духовном jединству нашег народа. Победници у рату и револуциjи
обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама
класно-револуционарне борбе. Нациjа jе не само располућена већ и тешко
антагонизована. Било jе наде да ће време и опасности коjе су запретиле
Србима у тренуцима криза и распада Југославиjе деловати лековито, да ће
ублажити међусобне сукобе и смањити тензиjе, да ће разум надвладати
страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом
неоптерећених истинских патриота, коjима ниjе стало до ових или оних
групних, већ глобалних националних интереса. Уместо духовног
обjедињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени
поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину година, ни за хиљаду
година. На тако кратковидо плиткоумно размишљање, супротстављена страна,
жељна реванша, узвратила jе нимало разборитим ускликом „Бандо црвена!“
Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и
кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти
симболи и таj несрећни грађански обрачун постали предмет историjског
изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег
крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе
обе стране, али више они коjи су на власти него они у опозициjи.
Очигледно jе да добре воље и мудрости ниjе било ни на jедноj страни.
Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да
сачуваjу власт и да се понашаjу као победници, коjи су непомирљиви и
непорециви. То, у многочему бахато и примитивно понашање, умишљање да jе
jедном постигнута победа вечна, деловало jе изазовно, па ниjе случаjно
што jе у овом тренутку духовно jединство само жељени циљ оних коjи
увиђаjу сву трагедиjу несрећно сукобљених а болесно амбициозних и
закрвљених супарника. За тему о коjоj расправљам ниjе битно ко jе први
обновио сукоб, ко jе више а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко,
политички и страначко конфронтирање. Историjа ће о томе дати своj суд.
Битно jе да сукоб постоjи, да се не смируjе, већ, напротив, из дана у
дан расте и прети крвавим обрачуном.

Духовно jединство српског народа веома jе разорено дугогодишњим
милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском,
из опортунизма или уверења, приклонио званичноj атеистичкоj политици а
други jе остао привржен своjоj цркви и своjоj вери. Тако jе и по верскоj
основи напрсло национално jединство. Оно не би било толико болно да
између jедне и друге стране постоjи више узаjамног поштовања, мање
изазовног примитивизма и ригидности. Како то ниjе случаj, нациjа jе, по
основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своjе време, нарочито током
19. века, Српска православна црква духовно jе обjедињавала нациjу по
верскоj — православноj основи, jер jе Србе идентификовала по верскоj
припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и
муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих jе
било, Србе су по правилу чинили само припадници православне
вероисповести. Ако су се Срби „спасли“ деобе по верскоj основи, нису
успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се
култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на
слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања
унутар српског народа.

Озбиљно питање, коjе може да изазове непотребне националне потресе,
jе питање облика државног уређења. Један део народа jе за републику,
други за монархиjу. Тензиjе због рата расту, страсти се распаљуjу и ако
се овако настави готово jе сигурно да ћемо се ускоро делити на
републиканце и монархисте, коjи ће, у складу са нашим несрећним адетима,
укрстити копља. Раскол коjи jе на помолу треба каналисати у мирне
токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом
изjасни да ли жели монархиjу или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоjе око тога да ли jе после
разбиjања друге Југославиjе требало стварати трећу, или jе, уместо ње
требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоjе и
око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као
да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на
Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против
Срба у Републици Српскоj и њеног руководства, деловали су погубно по
духовно jединство нашег народа. Исто тако, разорно делуjе однос наше
власти према избеглицама и избегличком питању. Истина jе да већина
народа живи у сиромаштву, али држава се ниjе довољно, на одговараjући и
паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не
осећаjу као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских
права, као апатриди у сопственоj домовини. Изгубивши огњишта, избеглице
су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србиjи, а Србиjа их ниjе
дочекала као маjка, већ као маћеха. Понела се према њима као према
кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им jе задала нове
ране, тешко залечиве, иза коjих остаjу неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака
ниjе било после несрећне бежаниjе 1941-1945. године, када се Србиjа
налазила под окупациjом и у материjалним недаћама горим од ових коjе нас
данас притискаjу. Духовно jединство не може се градити политичким
флоскулама, непромишљеним потезима и увредљивим изjавама, ксенофобичним
понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљеним
културно-просветним, друштвеним, економским и политичким проjектима и
акциjама, као и несебичним материjалним улагањем. У случаjу са
избеглицама, и кад jе било добре воље, било jе мало мудрости а много
импровизациjа, ружног политикантства и шарлатанства.

Овом тексту ниjе задатак да било кога осуђуjе, нити ослобађа
одговорности. Њиме сам изнео своjе виђење стања нашег духовног jединства
са жељом да, неоптерећен било каквим идеологиjама или партиjским
припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени, или, бар,
ублажени. Могуће jе да нека од питања нисам поставио како ваља, а да
сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случаjу, то нисам учинио
свесно. Усудио сам се jавно да искажем оно што мислим о jедном, по мом
схватању, изузетно важном питању за нашу нациjу и државу. Учинио сам то
стога што сам уверен да нисмо толико броjни и jаки да бисмо имали право
на сулудо растакање снага коjима располажемо. Немам илузиjа да ћу овим
писањем залечити стару српску бољку коjа се назива неслога и деоба. Aли
њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне коjи умеjу да мисле да
се ангажуjу, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег
народа, како би порасла његова отпорна снага према свима неприjатељским
налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска
питања коjа се тичу њиховог духовног jединства, са сигурношћу се може
рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи
неприjатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво
клупко, из коjег неће успети да се испетљаjу у догледноj будућности.

Посебан отисак из зборника радова „Српски духовни простор“, Академиjа наука и умjетности Републике Српске, Научни скупови, Књига 1, Бања Лука/Српско Сараjево 1999.

Проjекат Растко

 

Извор: Стандард 

 

Везане виjести:

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ У диjалогу са епохом – Jadovno 1941.

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ Издаjство jе у нашоj држави легализовано

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купуjемо националним достоjанством (2.део)

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: САНУ ЈЕ СВЕ МАЊЕ СРПСКА

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: