Пододбор Друштва “Књегиња Зорка” у Дубровнику

Добротворне Задруге Српкиња биле су просветна и хуманитарна удружења српских жена у Аустро-Угарској. Прва Задруга основана је 1867. у Новом Саду а Задруга Српкиња Дубровкиња основана 1887. Свима им је био заједнички задатак : организовање жена за рад на општем добру, оснивање српских виших девојачких школа и културни рад преко новина „Женски Свет“. Лист је излазио једанпут месечно у Новом Саду од 1886 до 1914. Лист „Женски Свет“ писао је о раду дубровачке задруге. Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је на св. Николу 6 (18) децембра 1894. Беседу. На беседи је суделовало Српско пјевачко друштво „Слога”, грађански оркестар, ученице српске женске школе Божа Бошковића : Мила Јелић, Љубица Врчевић, Илка Герун, Персида Богојевић, Даница Кнежевић, Милка Бубало, Даница Бабић и господа: Стева Кнежевић, Илија Нардела, Луја Сухора, Антоније Писарић и Ђорђе Бабић. Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је забаву о св. Николу 1899. уз суделовање српског пјевачког друштва „Слоге" и  тамбурашког радничког збора. [1]

На челу задруге у Дубровнику била је Теодора Тона Бошковић. По жељи свог мужа Боже Бошковића, основала је заједно са Ником Бошковићем и Маријом Опуић српску женску школу у Дубровнику. Прилози су скупљани и изван Дубровника. Међу добротворима задруге били су епископ Герасим Петрановић, Аничић, Крсмановић, Катарина Јовановић, Марија Опуић, Шкуљевић, Гркавац и други. Задруга је упутила молбу православној црквеној општини у Трсту за новчану помоћ ради оснивања пансиона за српске ученице на школовању у Препарандији у Дубровнику. У молби је истакнуто да је пансион потребан за ученице из покрајине и залеђа. Ученице из Дубровника живеле су код својих родитеља. [2]

 Савез Добротворних Задруга Српскиња основан је 1912. са седиштем у Загребу. Пред рат 1914. било је 86 Добротворних Задруга Српкиња и то: у Угарској 29, у Хрватској и Славонији 27, у Аустрији и Далмацији 4, у Босни и Херцеговини 22 и у Америци 4.[3] У  просветном  раду  Српска Зора  сарађивала  је  са  Добротворном задругом  Српкиња   Дубровкиња.

Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња била је 1916. од аустријске власти распуштена. Решење је 8. фебруара 1916. уручено председници Задруге Александри Иванишевић, али се задруга жалила Намесништву.  Представнице задруге су  покушавале доказати да је задруга само хуманитарна установа и да је у оним тешким часовима од преке потребе. Поглаварство је сматрало да “је та установа углавном за тим радила да дјецу мање имућних слојева православне вјере одгоји у српско-радикалном смислу”. У правилима задруге било је унесено да читава имовина припада православној цркви ако се Друштво растури. На основу овога је црква тражила и добила имовину задруге. Црквена управа позвала је Марицу Ј. Перовић да размотре обнову рада задруге. Позване су старе чланице на договор. На састанку једногласно су одлучиле да се задруга обнови. Именована је привремена управа која је окупила 115 чланица.[4] 

  На својој скупштини од 10. априла 1930. „Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња“ одлучила је да се уједини са Друштвом „Књегиња Зорка“ чија је матица била у Београду. После разговора са Главним Одбором „Књегиње Зорке“ у Београду задруга је сазвала ванредну скупштину 28. јула 1930. на којој је дефинитивно прихваћена и остварена идеја о спајању „Добротворне задруге Српкиња Дубровкиња“  са „Књегињом Зорком“. Уз велико одушевљење скупштине председница је изразила задовољство и срећу што њено дотадашње Друштво добија име велике покојнице која је „крвном нераздружном  везом  за увијек ујединила двије славне династије наше: Карађорђевића и Петровића-Његоша“. Основан је пододбор Друштва „Књегиња Зорка“ у Дубровнику. У управу Друштва ушле су чланице управе задруге : председница Марица Перовић, чланице Даница Радовић, Александра А. Бјеладиновић, Јованка Рађеновић, Анка Милутиновић, Марица Ћоровић и Лепосава Гатало. У Надзорном одбору били су: прота Божидар Митровић, Маја Рајковић, Милка Тошовић и Марица Берковић. Друштво је основало интернат за женску децу која су долазила у Дубровник на школовање. Заузимањем претседнице, која је ставила на расположење целокупни свој намештај и библиотеку, затим новчаном помоћу Министарства просвете (10.000 дин.) и Банске управе са Цетиња као и помоћу Главног Одбора из Београда у потребном намештају, интернат је почео рад у јесен 1930. у згради српске православне црквене општине. Питомице интерната похађале су гимназију и учитељску школу. У интернату су биле питомице из Црне Горе, Херцеговине и две из Албаније. Домом  је управљала председница друштва.

Пододбор се бринуо за сиромашну децу из основних школа. Пред Божић набављале су одело за сиромашне ђаке из заоштавштине Ђорђа Грковца. Пред ускршње празнике Друштво је истој деци даровало црвена јаја, колаче и воће. За Врбицу скупљеним добровољним прилозима грађанства заузимањем управе, која је сама шила одела, обучено је, што потпуно што делимично, 40 деце, и свима набављена звонца.  Једном ђаку Поморске трговачке академије израдило је да добија бесплатан ручак у Пучкој кухињи. Да се сиромашној девојчици омогући да учи кројачки занат, друштво је заједно са српском православном црквеном општином плаћало месечно, и испословало јој  је бесплатни ручак у кухињи Црвеног Крста. Друштво се заузимало да се ђаци основних школа сместе у Дечије опоравилиште на Локруму. Кристо П. Доминковић био је после Првог светског рата управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму.[5])

Друштво је помагало и сиромашну децу руске колоније. Образован је Одбор госпођа који се старао да ублажи беду невољних руских избеглица. Претседница друштва „Књегиња Зорка“ била је изабрана за претседницу тог Одбора. За све ове заслуге руска колонија изабрала је Марију Перовић за своју почасну чланицу. Пред божићне и ускршње празнике помагало је сиромахе Убошког дома на Посату или новцем или намирницама. Заузимањем Друштва добијао је известан број сиромаха помоћ од Градске општине  пред Божић према списку које је Друштво предавало општини. Сваке године Друштво је у просторијама интерната прослављало своју крсну славу Св. Андреју Првозваног сечењем славског колача, у присуству чланица, преставника власти и корпорација и осталих пријатеља Друштва. Друштво је сваког фебруара приређивало своју велику годишњу забаву, а сваког марта држало парастос умрлим чланицама.

 Друштво „Књегиња Зорка“ је заједно са националним и културним друштвима учествовало на свим прославама и манифестацијама у Дубровнику и околини. Присуствовало је свечаној предаји заставе коју је даровала Општина дубровачка разарачу „Дубровник“. Град Дубровник предао је 1932. почасну бојну заставу разарачу „Дубровник“ у присуству изасланика краља, начелника града, претставника установа, удружења и многобројног грађанства Дубровника. Цео Дубровник, као и Груж били су окићени југословенским заставама. Пристаниште у Гружу, у коме је разарач био усидрен лепршало се у мору заставица. Брод је био окићен лавориком и цвећем. Благослов заставе извршили су православни и католички свештеник. При предаји заставе начелник града Дубровника др. Мића Мићић изјавио је : „Слика св. Влаха, патрона Дубровачког, која је утиснута на застави нека буде увек у помоћи југословенским морнарима ...”. Заставу је примио командант разарача Дубровник, капетан бојног брода Армин Павић.

Дочекале су и бринуле о смештају студената Мале Антанте. Учествовале су у дочеку певачког друштва из Битоља. Присуствовале су полагању камена темељца задужбине Милеве Константиновић, а затим неколико месеци касније освећењу дома. Милева Константиновић рођена Опуић у жељи да овековећи успомену на покојног  супруга (рођака краља Александра Обреновића) поклонила је 250.000 динара за изградњу дома за смештај старијих лица православне вере из Дубровника. Дом ,,Задужбина великог добротвора генерала Александра Константиновића од Гверман Обреновића” отворен је 6 маја 1933. у присуству епископа др.Симеона Станковића, Милеве Константиновић  с породицом и бројног грађанства. Да би се разликовао од Задужбине Ковачевић (Стари сиротињски дом на Посату) назван је Нови сиротињски дом на Посату. Дом је радио до 1947. када су одлуком градских власти штићеници пребачени у градски дом, а у зграду су усељени станари.

 Биле су заступљене у одбору за дочек Пен-клубова у Дубровнику. Дочекале су цвећем пољске парламентарце и „Јединство славенских жена“. Епископ Захумско-херцеговачки др.Симеон Станковић посетио је 12.11.1932. интернат, интересујући се за рад и напредак друштва. Остао је врло задовољан савршеним редом и уређењем завода.  Приликом посете патријарха Варнаве 1933. Друштво је било заступљено у ширем одбору за дочек. Поред осталих преставника разних установа претседница Марија Перовић и тајница друштва Лепосава Гаталова биле су примљене у аудијенцију код патријарха. Патријарх им је пре своје посете Дубровнику, упутио икону Св. Андреје Првозваног. У листу ,,Дубровачка трибуна” истакнуто је да је мјесни православни црквено-општински управни одбор изабрао један шири одбор за дочек Патријарха. У одбор су ушли грађани свих сталежа, омладина и госпође из друштва ,,Кнегиње Зорке”. Одбор је био подељен  у секције [6]

Интернат за ученице|Internat za učeniceДобротвор  Божа Бошковић | Dobrotvor Boža Bošković

Друштво „Књегиња Зорка“одржало је фебруара 1937. скупштину на којој је с акламацијом изабрана за председницу Мира Ћатовић.  За потпредседнице изабране су Марица Марић и Ђина Цар, а за благајницу Анка Њирић [7].

Даница Радовић, претсједница Друштва „Књегиња Зорка“  и претсједница Одбора за збрињавање сиромашних Руса у Дубровнику, била је априла 1937. одликована  од  Руског Црвеног крста за свој рад који је са одбором госпођа проводила у корист сиромашних Руса.[8]

На позив Соколског друштва у Дубровнику упученог 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој Петољетки изврше хумана дјела  Пододбор друштва Кнегиње Зорке заветовао се  да ће помагати старце и старице у дому на Посату и да ће о Ускрсу сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа [9].

Пододбор “Књегиње Зорке” приредио је јануара 1938. на дан рођендана краљице Марије  чајанку у Официрском дому. У програму су биле декламације, музика и певање. Програм су извели ученици и ученице свих школа у Дубровнику и Соколи. Лист “Дубровник” истакао је залагање управе и радног одбора друштва [10].

Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са дубровачком „Матицом Српском"  да походе и положе вијенце на гроб  и споменик  Валтазара Богишића. Председник општине Цавтат Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону  гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати”. [11] Друштво ,,Књегиња Зорка” приредила је у хотелу Империјалу опроштајну чајанку својој председници Мири Ћатовић, која је одлазила у Београд. Чајанки су присуствовале све чланице управног и радног одбора као и неколико редовних чланица. Чајанка је била признање предсједници која је много радила и допринела напретку друштва. [12] Лист ,,Дубровник” пренео је вест да је госпођа Ђурђина Н. Пашића, почасна предсједница Главног одбора друштва ,,Кнегиња Зорка” одликована  орденом ,,Светог Саве” I степена  децембра 1938.[13]

   Споразумом  Цветковић-Мачек 26.8.1939.  Дубровник  је  одвојен  од  Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са чишћењем неистомишљеника (југословенски националисти, Срби католици ...) и са премештањима државних кадрова. Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д.„Слога”, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О.„Нова Југославија”, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу  ослобођења  свог  града  13 новембар 1940.  Лист дубровачких Срба „Дубровник” је  констатовао  да  док  су  српска  и  југословенска  друштва  истакла  државне  заставе  „као  преставници  истинског  и  правог  Дубровника - Опћина  и  хрватска  удружења  тог  дана  давали  су  изглед  потпуно  једнак  свим   XIII новембра  у  бившој  Аустрији.”[14]

Чланице одбора | Članice odboraАФЖ сатсатнак | AFŽ sastanak

 У дворани “Слоге” прослављене су Материце. Хор “Мале Слоге”, ђаци основне школе, гимназије и грађанске школе, под дириговањем учитеља Д.Рајачића  извели су забавни програм. Атракција била је четворогодишња беба Биљана Милишић, која је у кринолини са периком и лорњоном рецитовала песмицу о “маленој дами са кринолином”. Вредне чланице Пододбора Друштва  “Књегиња Зорка” обуле су а и неке одјенули преко 90 сиромашне деце, међу којима и многе римокатоличке вере.Ово обување сиромашне деце било је из фонда добротвора Ђ. Грковца и од сакупљених прилога. Поред председнице Д. Радовић и подпредседнице Марић, истицале су се млађе чланице Нардели и Вучетић.[15]

    Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња основана 1887, била је 1916. од аустријске власти распуштена. Представнице задруге су покушавале доказати да је задруга само хуманитарна установа и да је у оним тешким часовима од преке потребе.У правилима задруге било је унесено да читава имовина припада православној цркви ако се Друштво растури. На основу овога је црква тражила и добила имовину задруге. Црквена управа позвала је Марицу Ј. Перовић да размотре обнову рада задруге. На састанку су старе чланице једногласно  одлучиле да се задруга обнови. На ванредној скупштини 28. јула 1930. донета је одлука спајању „Добротворне задруге Српкиња Дубровкиња“  са „Књегињом Зорком“. Од тада је у Дубровнику деловао Пододбор друштва „Књегиња Зорка“. Друштво је основало интернат за женску децу која су долазила у Дубровник на школовање. Помагало је сиромашне руске избеглице, сиротињске домове и сиромашне ученике. По подацима из књиге „Дубровник  у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, на подручју дубровачке општине после успоставе Бановине Хрватске обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга [16]. Лист „Дубровник” извештавао је о раду  Савјета дубровачких културних и националних установа, у коме је деловао Пододбор друштва „Књегиња Зорка“ 1940. у Бановини Хрватској. После Другог светског рата једино друштво у коме су жене могле да делују било је АФЖ. Дом ,,Задужбина великог добротвора генерала Александра Константиновића од Гверман Обреновића” је радио до 1947. када су одлуком градских власти штићеници пребачени у градски дом, а у зграду су усељени станари. Више о овој теми може се видети у Архиву Србије у Београду на изложби ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”.

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

[1Б.Миљковић, „ Добротворне Задруге Српкиња“, Народна Енциклопедија СХС, књига I, стр. 615 ; „Женски Свет“, лист Добротворних задруга српкиња у Новом Саду, стр. 11, бр.1, Год. X, 1.јануара 1895; „Женски свет”, бр. 1, у Новом Саду , 1 јануара 1901, Год. XVI, стр.10;

[2Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311; ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 210, 342;

[3 „Србобран, народни српски календар за годину 1913”, Српска штампарија у Загребу, стр. 38;

[4 Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311,312; Милан Ж. Живановић, “Дубровник у борби за уједињење 1908-1918”, Београд 1962, стр. 128;

[5 Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, стр.185, 313, 314; Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.”, „ Српски биографски речник”, том 3, Нови Сад, 2007, стр. 347;

[6 Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, стр.185, 313, 314; М. Вукелић-Десански, „Велика свечаност у Дубровнику”, „Недељне илустрације", бр. 40, Београд, 2 октобра 1932, стр. 30; ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 277, 279; ,,Припреме за дочек Њ. СВ. Патријарха”, ,,Дубровачка трибуна”, 11 септембра 1933, бр.218, Дубровник;

[7 „Друштво Књегиња Зорка”, „Дубровник”, 13 фебруара 1937, бр. 2, Дубровник , стр. 3;

[8 „Одликовање”, „Дубровник”, бр. 12, Дубровник, 24. априла 1937, стр. 3;

[9 „Петрова Петољетка у друштвима и установама”, „Дубровник”, 23. Октобар 1937, бр.39, Дубровник, стр.4

[10 „Чајанка”, „Дубровник”,бр. 1, 6. јануара 1938, Дубровник, стр. 3; “Свечана чајанка “Књегиње Зорке”, „Дубровник”, бр. 2, 15. јануар 1938, Дубровник, стр.4;

[11 „Дубровачке вијести", „ Цавтаћани !”, бр. 17, „Дубровник”, 30 април 1938, Дубровник, стр. 3;

[12 ,,Опроштајна чајанка”, бр. 34, „Дубровник”, 17 аугуста 1938, Дубровник, стр. 4;

[13 ,,Одликовање”, „Дубровник”, 24 децембра 1938 , бр. 51, Дубровник, стр. 5;

[14 „Кроз град и предграђе”, стр.3 - 4, бр.45, „Дубровник”, 16.новембра 1940, Котор-Дубровник;

[15 “Прослава Материца”, „Дубровник”, бр. 1, 4 јануар 1940, Котор-Дубровник, стр.4;

[16 Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941-1945)”, „ Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1050;