Преносимо: Бошко Обрадовић - Ко воли Броза, или како је титоизам постао религија?

Незамисливо је и спада у област озбиљне националне патологије да се у српском народу могу пронаћи љубитељи лика и дела „највећег сина наших народа и народности”, који се крио под маском Јосипа Броза Тита. Међутим, несумњиво је да њих у одређеном броју ипак има. Ко су они који упркос свему и после свега што је титоизам учинио српском народу – и даље воле Броза?


Не сматрам икаквом храброшћу данас говорити истину о Титу и његовом тоталитарном режиму. Може се рећи да је такво јуначење чак испод части, у времену када се због слободно изражене мисли о Брозу неће отићи на Голи Оток или у Сремску Митровицу, а посебно јер те због слободе говора и организовања неће стићи удбашки егзекутори ма где био широм планете. Волети Тита, признајем, могуће је - као што је могуће волети сваког преваранта, убицу, џелата и злочинца. Међутим, постоје најмање два веома битна разлога зашто је то у случају српског народа умоболно, па је зато неопходно још једном испричати, па и што чешће понављати, ову никада до краја испричану причу о Великој Лажи.

Први разлог је тај што све тајне овог тоталитарног режима још увек нису расветљене: нити су у Србији откопане масовне гробнице жртава комунистичког терора, нити обелодањена имена масовних убица, цинкароша и иследника, нити познато место погубљења ђенерала Михаиловића. Па зашто и толико деценија после да не упознамо све лепоте овога режима? Замислите откриће да је, рецимо, на високој државној функцији неки иследник са Голог отока? Или је познати медијски уредник некадашњи удбашки доушник? А шта ако се масовне убице слободно шетају Београдом? Или су њихова идеолошка и физичка деца на свим најзначајнијим друштвеним позицијама?

Можемо ли себи дозволити овакву вапијућу неправду и дуг који имамо према свим жртвама комунизма? Овде није у питању само Броз већ и Брозовићи. Њих не би било без њега, али ни њега без њих. Данас можда нема Броза, али Брозовићи су и даље међу нама и не одустају од власти ни после 65 година.

И после Броза – Брозовићи

Други и још важнији мотив за наше сећање на Броза јесте наслеђени погубни национални карактер формиран у то време, а данас толико доминантан да би се наше време слободно могло назвати новим титоизмом. Ко су неизлечиви титоисти и југоносталгичари?

Они који неће слободно да мисле, већ препуштају Вођи, Партији и Држави да мисле уместо њих.

Они који неће да раде и сањају стране кредите помоћу којих мисле угодно да живе без много рада.

Они којима је свеједно којег су порекла, вере, језика, писма, националног идентитета у целини.

Они који би продали душу за бољи материјални статус.

То су они који воле и поштују Броза и није их мало, из простог разлога што су више од пола века читава наша просвета, култура, политика и медији стварали управо овакве грађане.

Немам проблем са тим да је у Социјалистичкој федеративној републици Југославији било елемената друштвеног живота који су били квалитетни и на које би се чак данас могли угледати. Таквих елемената је било и у другим тоталитарним режимима широм света. Зашто не славимо онда све те режиме?

Имам проблем са тим што је Југославија била виртуелна држава заснована на ограничавању српске државности, тамница једино за српски народ, а ослободилачка пролазна станица за све друге, и што су авнојевске границе које су и данас важеће државне границе заправо најважније Титово историјско дело, наметнуте вештачке границе између српског народа на Балкану које је повукла једна терористичка организација.

Религија титоизма

Основно питање за сваког Србина јесте: какав је то учинак Брозов режим имао по његов народ и државу? Партијски тероризам између два светска рата, братоубилачки грађански рат за време Другог светског рата, масовне ликвидације, страховлада и отимање приватне имовине по завршетку Другог светског рата, черечење српског језика, Цркве, нације, територија – све за време његове владавине… Сарадња са усташама, Пасја гробља, неослобођени Јасеновац, Сремски фронт, Кочевски рог, Устав 1974 – то су његови политички резултати.

Све што је у последњих 20 година приликом распада бивше Југославије урађено на штету српских националних интереса скувано је већ у Брозово доба. Онај коме су важнија сећања на црвени пасош, фармерке из Трста, козарачко коло и летовање у Хрватској - од неоткопаног деде из масовне гробнице, отете породичне имовине, протераних Срба са Косова и Метохије и Македоније, десетина хиљада побијених, саслушаваних и пребијаних, неправично осуђиваних, емигриралих, најбоље говори сам о себи и природно је што воли онога коме по својој духовној суштини дефинитивно и припада. Волети Броза значи бити оперисан од било какве националне свести и одговорности, бити роб себичности и самодовољности по било коју цену.

Они који воле Броза и његово време заправо су несвесни верници једне нове религије: вероисповести удобног, безбрижног, нерадничког и лагодног живота који не постоји, или је делимично постојао по цену великих злочина и неправди. Пошто наша држава гарантује слободу вероисповести, нека постоји и ова религија, али је наш проблем у томе што је титоизам изнова постао званична државна политика и то у више унутрашњих и спољних праваца.

Јер шта је друго нови статут Војводине и ново регионално цепање Србије него настављање Титовим путем са кога нема скретања?

Шта је друго евроунијатски сан него југоносталгија за временом у коме се неће ништа радити а лепо ће се живети на страним фондовима и у послушности новом Централном комитету?

Тито је живљи него икад, јер је његово дело очито бесмртно и живо присутно у нашим животима. Зар је онда битно из које су белосветске кухиње послали овог ликвидатора и терористичког експерта, кад се ради о тек неколико могућих, и то наравно са Запада, које и данас не одустају да се баве биографијом српског народа? Оно што је за нас битно јесте да је он свој посао перфектно обавио и да су му у томе здушно помагали многи Срби, а да се том његовом катастрофалном делу по српске националне интересе многи и данас диве, а одређени га настављају како би он само пожелети могао.

Зато је свеприсутна медијска и политичка рехабилитација Броза природна ствар у времену у коме су његови пионири и даље на власти, а читава друштвена атмосфера и систем вредности надахнути духом титоизма.

 

Ми смо Броз

Песник је давно забележио: „Тито је Ваш, а Ви сте Титови и ја Вам нисам зато крив!” Зашто нам данас не би послали још једног Лажног Цара и зашто га изнова не бисмо славили на своју максималну националну штету? Или то већ 20 година и радимо? Ми смо Броз, јер нисмо спремни да се одрекнемо својих политичких илузија, историјских заблуда, нерадничких навика и празних снова и окренемо својој вери, духовности, моралу, традицији, историји, радној етици, социјалној солидарности, националном идентитету и националним интересима у комплету. За то нам заиста не може бити крив Тито.

Аутор је један од уредника часописа „Двери српске”.

Српски сабор Двери

Додајте коментар: