"Црква на точковима" у спомен Крајишницима
Завичај, најлепша реч! Он је мајчино гнездо, очева снага. Ведрина и облак. Песма која снажи, несрећа која боли. Завичај је двориште на које први пут стаје несигурна дечја нога... записаће Миљка Кајганић у "Цркви на точковима", књизи кратке прозе, како ју је у рецензији означио др Душко Бабић.
ШТИВО ИЗ ЗАВИЧАЈА: Миљка Кајганић
А завичај госпође Кајганић, рођене Бекић, професорке југословенске књижевности и српскохрватског језика (тако се то некада звало) је Кордун чији житељи су се, смештени на простору између два моћна царства грчевито борили да опстану и да свима буду "прави". Али, стално су их проглашавали кривима, због чега су "све док царевине нису посустале у освајању и подели света" увек били спремни за покрет. С торбом на леђима!
"Црква на точковима" подељена је у четири дела кроз које Кајганићева
"провлачи" своју животну стазу, сакривену у лику њене јунакиње - од
првих корака, детињства обележеног Другим светским ратом, преко новог смрада
барута с краја 20. века који је кулминирао у хрватској оружаној акцији
"Олуја", све до избеглиштва и покушаја повратка у завичај.
Све оно о чему је Миљка Кајганић писала сажето је у наслову књиге. Откуд црква на точковима? Отуда што је ауторка у сећање призвала дијалог вођен за време изградње православне цркве на месту где је некад била дрвена коју су усташе запалиле. Један од радника, иначе Хрват, питао је, тобоже духовито, шефа градилишта, Србина, зашто одмах не праве цркву на точковима? Србин се брецнуо, одговорио му питањем какви су га то точкови спопали и наставио с послом.
Тог разговора Србин ће се сетити тек кад с трактором у августу 1995. године
буде бежао са Кордуна пут Босне и Србије.
Застаће, лупиће се по челу и схватити да је, за разлику од њега који се наивно
надао да се 1941. година и погром Срба никада не може поновити, Хрват, зидар
православне цркве, још тада знао како ће завршити српска прича.
Јер, да су градили цркве на точковима, Срби би могли и њих да убаце у
избегличку колону, да их повезу са собом и преместе у своја нова станишта?! Баш као што ће касније многи од
прогнаника одлучити да своје старе дрвене куће у завичају сруше и шлеперима их
превезу у Србију.
Насељени у лирском сећању
"Црква на точковима" је првенац Миљке Кајганић настао у животној доби кад првенцима и новим пословима није време. Али, закони душе, утемељени у некој вишој нужности, постављају човеку налоге који се не одбијају. То су они тренуци у којима нам постане јасно да нешто морамо да урадимо, да се раздужимо пред Богом и људима, пред самим собом. Управо из таквог морања и дуговања настала је ова књига - искрена, природна, непретенциозна - у којој главна јунакиња Нада Видић (лирско име ауторке) покушава да једним погледом обухвати људе и догађаје насељене у њеном лирском сећању, наводи др Душко Бабић.
Јунакињи "Цркве на точковима" привиђају се сеоски путељци пуни кућа на точковима које, без возача, миле према аутопуту Загреб-Београд. Иза њих у колони су штале, сеници, свињци, кокошињци... Кренули су и станови, па су, описује Миљка Кајганић, у стамбеним зградама остале да зјапе црне рупе као дупље ископаних очију. У тој колони налази се и црква Светог преображења, поскакујући несигурно на точковима...
Осим успомени на своје босоного детињство, Миљка Кајганић је књигу "Црква на точковима" посветила младим Кордунашима за које се нада да ће посегнути за овим штивом и осетити мирис завичаја својих родитеља. И памтити га, баш као што га је и она памтила све ове године, не заборављајући, ни док је службовала у Тузли и Београду, ни док је пензионерске дане проводила у Аустралији, своје Бекиће и родни Стипан у општини Вргинмост.
У осврту на књигу "Црква на точковима" професорка Јелена Вујадиновић
наводи да "заборав не може избрисати срчане и поносне Крајишнике који су
чинили бедем између госпође Европе и Отоманског царства". Она пита хоће ли
се Европа тога сетити и смиловати се, а уместо одговора, инспирисана штивом
Кајганићеве, изражава уверење да ће "васкрснути нове снаге које ће једног
дана оживети Крајину". Да ли ће?
Извор: Вести