Тинтори су се борили да Александра, Саво и Тања Стијеља, уз њихову децу Романа и Николину Тинтор, одрастају колико је могуће без бриге, трауме и стреса.

А наш долазак код Тинтора био је стрес.

– Волела бих да знам како и од чега ми је умрла мајка на порођају – каже Александра. – Никада ниједан папир о тој смрти нисам добила. Кости оца Мирка и деде Бранка пребацили смо 2002. године овде на гробље. Ја сам знала да су остале на Петровачкој цести и хвала богу да су ме моји најмилији слушали.

Александрину причу немо главом потврђује ујна Наталија. Било јој је потребно неко време да се и она укључи у разговор:

– Сви смо мислили да су кости пострадалих на цести сахрањене на гробљу у Петровцу – прича Наталија. – До 2002.званична истина је била да су склоњене и похрањене у масовној гробници. Нисмо имали могућности да их тражимо тада, а Александра, како је расла, све више је понављала да су они остали у колима. Мој супруг је одлучио да то провери.

Никола Тинтор је преко „Веритаса“ замолио да се још једном истражи место страдања на Петровачкој цести. Наиме, после ракетирања војска је склонила олупине спаљених аутомобила на ливаду, а на месту где су хрватске ракете побиле цивиле стављен је прост дрвени крст. Саво Штрбац из „Веритаса“ је ступио у контакт са муслиманом чија је ливада на коју су олупине изгуране.

Тај човек је убрзо отишао до аутомобила и испод седишта нашао спаљене кости Мирка и Бранка. Почео је да сакупља остатке пострадалих, али је под точковима приметио неексплодирани авионски пројектил.

– И све је поново стало – сећа се Наталија. – Чекали смо да деминери склоне ту бомбу. Тек после неког времена извађене су кости. Направили смо потом ДНК анализу и посмртни остаци Мирка и Бранка стигли су у Барајево.

ДНЕВНИЦИ ЗЛОЧИНА

МЕЂУНАРОДНИ трибунал за ратне злочине у Хагу, приликом суђења Готовини и другима, није у обзир узео два случаја ракетирање колоне избеглица у селу Бравско 7. августа 1995. године и дан касније код села Сводна у близини Приједора. У првом злочиначком нападу страдало је деветоро људи, а у другом четворо.

Пред тужилаштвом БиХ покренут је процес за овај злочин, али и са тим се стало јер суд у БиХ не може од Хрватске да добије летачке дневнике за 7. и 8 август 1995. године.

Међутим, Хрвати су се у војним часописима сами хвалили „подухватима“. Напад су наредили Имре Аготић и Јосип Чулетић.За командама једног авиона био је Данијел Боровић, командир Прве ловачке ескадриле ХВ, а учествовали су пилоти И. С. и И. И. У својим летачким дневницима уписали су да су гађали српске тенкове. Никада нису одговарали.