Фељтон о Јовану Рашковићу: Кад утихне Скадарлија

Опело мом оцу држано jе у његовом стану у Скадарскоj улици. Те вечери у Скадарлиjи су замукле музика и песма. Ако у оптужници сплитског тужилаштва буде доказа мога зла, па чак и мржње, jа ћу се поjавити на суду, говорио jе…

Јован Рашковић

ОДГОВАРАЈУЋИ на оптужницу коjу jе против њега подигло Воjно тужилаштво у Сплиту за ратни злочин, Јован Рашковић jе на страницама НИН-а рекао да се хрватска национална политичка мисао ниjе мењала за последњих 150 година. Та политика, по речима Рашковића, траjе од када jе стари кроатистички политичар Старчевић, кога су називали и називаjу “оцем домовине”, успоставио мисао да су Срби у Хрватскоj, а и Срби уопште, реметилачки фактор успостављања хрватског националног бића и хрватске државе, одувек па до данас.

– Од Старчевића до Туђмана та се мисао ниjе мењала – каже Рашковић. – У различитим временима и разнородним околностима испољавала се ова расна и шовинистичка мисао у многоструким агресивним акциjама против српског народа у Хрватскоj. Антисрпска делатност кретала се од асимилациjе до комплетног физичког поништења биолошке, живе масе српског становништва. У том масовном злочину било jе више страсти него промишљености, више монструозности него прецизности.

Рашковић затим каже:
– Но без обзира на све што смо преживљавали, на бруталне убоде игала зла у наш национални корпус, нисмо исказивали мржњу према народу коjи jе, по мом дубоком осећаjу, трагичан и несрећан. Хрватском народу историjа ниjе била склона. Водио jе вишевековну националну парницу са Пештом и Бечом. Столећима jе доказивао своjа права и своjу дужност. Његови захтеви губили су се као запомагање под бездушним сводовима неба Аустроугарске монархиjе. Ми имамо чак и разумевање за народ из коjег се повремено на нас цедило зло.
РАШКОВИЋ наглашава да jе мало мислећих и осетљивих српских интелектуалаца упутило озбиљне прекоре и мржњу целом хрватском народу и да jе врло задовољан што он ниjе међу њима.
– Ми други – каже он – хрватском народу желимо много бољи режим, мудриjе и племенитиjе вођство од онога коjе jе имао и има у своjим наjтрагичниjим фазама, а изнад свега много бољу, неконфликтну и смирену будућност, без фрустрациjа.
У неколико реченица Рашковић затим говори о Српскоj демократскоj странци чиjи jе био оснивач. Истичући да jе дух своjе странке градио на темељима наjбоље традициjе српског народа, он каже:
– СДС jе била спремна да учини све да се животни проблеми Срба у Хрватскоj решаваjу мирним путем и демократским средствима. Али од самог оснивања постављени смо у неравноправан положаj. Наjпре смо дискриминисани да би се убрзо дискриминациjа претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто време чланови СДС отпуштаjу се с посла и исељаваjу под терором. Њихова имовина се уништава. Срушено jе и оштећено више од пет хиљада кућа и станова чланова наше странке. У четири хиљаде станова чланова СДС-а бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих тешкоћа и са благословом власти.

Изложен државном терору, политички обесправљен српски народ ниjе, истиче Рашковић, имао другог избора, ниjе му преостало ништа друго него да се у своjоj одбрани послужи недемократским средствима.
– Ми нисмо кривци за оваj рат – каже он. – У овом рату не вреде закони раниjих модела сукобљених ратничких група. Оваj рат се води као необичан рат. У њему, као у сну, око нас тумараjу, вуцараjу се дивљи вукодлаци, мрачни вучjаци, свирепи примати, коjе jе мир држао на ланцима разума.
Рашковић наглашава да су рат и мржња царски друмови зла и да у крвопролићу коjе jе почело нема отпора злу и запрека мржњи. СДС ће – закључио jе он – ако jе то икако могуће, ако jоj то прилике допусте, покушати да повеже конце два народа на рушевинама њихових кућа и судбина. Он позива међународну jавност, Србе у Хрватскоj, а пре свега хрватски народ да утичу на шовинистички режим у Хрватскоj како би се успоставила владавина принципа политичке толеранциjе.
НА краjу свог jавног обраћања Воjном тужилаштву у Сплиту, Рашковић поставља питање:
– Морам ли доказивати да нисам у бекству, да сам прогнан и лажно приказан у свом психолошком хабитусу. Сигурно jе да нисам у бекству. Ја се не скривам. Молио бих сплитски Воjни суд да ми оптужницу пошаље на адресу мог радног места: Институт за научно-истраживачки рад церебрално-васкуларних одељења, Болница “Свети Сава”, Београд, Немањина 2. Може се упутити и на адресу: Српска академиjа наука и уметности, Београд, Улица кнеза Михаила.
Рашковић закључуjе: “Ако у оптужници буде доказа мога зла, па чак и мржње, спреман сам да се поjавим на суду. Уосталом, за човека моjе доби било би и неког задовољства у страдањима за своjе идеjе и идеале свога националног бића. Ја сам, дакле, спреман, господо. Да ли ћете ви бити уверљивиjи?”
Јован Рашковић, као што смо рекли ниjе дочекао да своj чланак види обjављен у НИН-у. Три дана пре изласка овог недељника краjишки Ћаћа издахнуо jе у свом стану у Скадарскоj улици у Београду.
Питамо Санду Рашковић-Ивић: Да ли jе Воjни суд у Сплиту ипак послао позив Јовану Рашковићу за суђење по оптужници за ратни злочин?
– Не. Никад ниjе стигао никакав позив на две адресе коjе jе моj отац дао.
* Да ли би се Рашковић заиста одазвао на судски позив после свега што jе доживео у Хрватскоj?
– Сигурно. Он би отишао у Сплит по цену да га осуде на доживотну робиjу. Био jе човек од речи.
* Ваш отац jе умро у уторак, 28. jула 1992. Где сте Ви тада били?
– У Милану са децом. Чим су ми jавили да ми jе отац умро, кренула сам за Београд.
* Како jе српска jавност пропратила смрт Јована Рашковића?
– ШТАМПА jе дала велики публицитет. Телеграме саучешћа добили смо од великог броjа грађана коjи су желели да са нама поделе бол и тугу. Телеграме су нам послали и лидери свих политичких странака у Србиjи, сем Воjислава Шешеља.
* И Слободан Милошевић?
– Да, и он. Било jе то неколико конвенционалних реченица.
* Ко jе држао опело?
– Митрополит Николаj. Он и моj отац приjатељевали су 25 година. Били смо комшиjе у Шибенику. Опело jе држано у татином стану у Скадарскоj улици. Како jе оваj боемски краj Београда увече врло бучан, из многих ресторана чуjе се врло гласна музика и песма, професор Живорад Стоjковић, татин приjатељ, отишао jе до наjближе кафане и замолио их да мало утишаjу весеље jер се недалеко од њих држи опело Јовану Рашковићу.
* Да ли су га послушали?
– Да. Не само да jе утихнула музика у тоj кафани, него jе те вечери цела Скадарлиjа била без музике и песме.
* Где jе сахрањен Јован Рашковић?
– На Новом гробљу у Београду, у Алеjи великана. Он jе желео да му вечни боравак буде у манастиру Крки. Тамо му jе било и одређено место, али моjа маjка jе била против. Рекла jе: “Ако га тамо сахранимо, гроб ће му ископати и кости повадити. Нека почива у Београду. Овде сваког дана могу да одем на његову хумку и положим цвеће.” Маjка jе била у праву. Манастир Крка jе 1995. опљачкан, демолиран, оскрнављен.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио